Page 95 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

nije smeo da dozvoli nijedan Nemac. Niko iz njegove okoline nije
se, s druge strane, mogao nadati nikakvoj povlastici ako ga prijavi.
I logorske čuvare malo je zanimalo o čemu “degenerisani podljudi”
u barakama razgovaraju. U tom pogledu izgleda da su stanovnici
Staljinovog Gulaga bili u gorem položaju, jer se od njih, i pored
svih patnji, očekivala i dalje revnost u veličanju velikog vođe i jer su
mnogi od njih uporno verovali da su ispravni komunisti i građani,
žrtve grešaka i nesporazuma, koji će dostavljanjem svojih sapatnika
uspeti da skrenu blagonaklonu pažnju viših instanci.
Još jedan metod za otkrivanje onih koji grešno misle, ili čak
za veštačko stvaranje takvih grešnika, jeste – provokacija. Na delu
nisu prosti doušnici, koji pasivno prate i dojavljuju šta je neko
rekao ili učinio, nego provokatori koji treba da izazovu željene
nepovoljne reakcije. Bilo da su u neposrednoj službi političke po-
licije, ili da žele da joj se preporuče, oni svoj uspeh zasnivanju na
lažnom uspostavljanju bliskosti, koja vodi u neopreznost. Drugi
se tako može navesti da ispolji svoj stav, ili da se čak iz učtivosti
ili trpeljivosti složi s provokatorovim “protivdržavnim” izjavama,
što će ga dovesti u isti položaj.
Provociranje ljudi koji u stvari misle onako kako režim želi ne
izgleda racionalno, ali se neprekidno dešava iz svih razloga koje
smo do sada pomenuli. Treba im pak dodati još jedan. U politici
uopšte, a u autoritarnim sistemima posebno, procesi i ustanove do-
bijaju svoju sopstvenu dinamiku, nevezanu za njihov prvobitni ili
navodni cilj. Tu je najvažnije da se jednom uspostavljena institucija
održi. Tajna policija sa svim svojim skupim doušničkim aparatom
mora sebi da proizvodi posao. To je nepobitno utvrđeno za takve
policije u prošlosti. Smatra se da su sve “zavere” otkrivene u Fran-
cuskoj za vreme Napoleona III bile policijska kreacija. Caristička
Ohrana pomagala je, čak i održavala u životu, neka zaverenička
društva – primer Jevna Azeva, njenog agenta koji je istovremeno
bio i šef terorističke sekcije stranke socijal-revolucionara, samo je
jedan od vrhunaca takve delatnosti. Čak je i britanska politička
43
policija pred drugi svetski rat finansirala levičarske časopise na
univerzitetima, ne bi li se tako potencijalno “opasni” elementi sami
oglasili. Paroksizam ovakvog policijskog l’art pour l’art-a svakako se
dostiže posle 1933. godine u SSSR: tamo se prestaju tražiti pravi
krivci, pa čak i “sumnjivi” po nekim, pa i najperverznijim meri-

43 Vidi V. Dimitrijević, Terorizam, nav. delo, str. 44.
95