Page 92 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 92

grešna reč, koja sama po sebi nema nikakvo političko ili ideolo-
            ško značenje. U fašističkoj Italiji bilo je dovoljno kao učtivi oblik
            oslovljavanja reći tradicionalno “lei” umesto zvanično propisanog
            “voi”. Gestapo je držao za komunistu svakoga ko bi na saslušanju
            isuviše često ponavljao reč “konkretno”.
               Kao što je već naglašeno, čovek je u takvim sistemima okružen
            uhodama, koje vrebaju svaki njegov pokret, osluškuju svaku nje-
            govu reč; lična sfera se rastura i time što se napadaju porodične
            i prijateljske veze. Visoki nacistički funkcioner Robert Laj (Ley)
            s ponosom je izjavio da je “u Rajhu privatna ličnost samo čovek
            koji spava”. Članovi porodice dobijaju naređenje da denunciraju
            i nagrađuju se zbog takvih “podviga”. Kada je dečju organizaci-
            ju u Okeaniji nazvao “Tužibabe” i među glavne zadatke njenih
            malih članova stavio potkazivanje roditelja, Orvel se nije služio
            maštom, kao što je to pokazao primer već pomenutog Pavlika
            Morozova i drugih sličnih “junaka”. Jedan od najrevnosnijih “re-
            žimlija” u 1984 strada zato što je njegova kćerkica, na koju je
            inače bio toliko ponosan, dojavila “Policiji misli” da mu se u
            snu oteo “neprijateljski” uzvik. Pomišljamo da Orvel tako otkriva
            totalitarističku težnju za kontrolom nad podsvešću, pred kojom
            je zastao Laj kada je privatnost i osamu priznao bar usnulom
            ljudskom biću. Ni to, na žalost, nije novo. Dionisije Stariji (V-IV
            vek pre n.e.) pogubio je Marsijasa, svoga nekadašnjeg političkog
            mecenu i vernog dvorjanina, samo zato što je ovaj sanjao da je
            ubio sirakuškog tiranina. Kako Plutarh pripoveda, Dionisije ga je
            “kaznio zato što je takav san mogao da usni samo ako se i danju
            nosio istim mislima”. 40
               Totalitarni sistemi olakšavaju sebi posao, a svojim podanicima
            otežavaju sakrivanje misli, time što se ne zadovoljavaju pukom
            poslušnošću, nego iziskuju stalni entuzijazam. Tako se, zbilja, traži
            istinski “ketman” – ne samo prikrivanje svoje prave misli, već
            oduševljeno ispoljavanje suprotne. Ko god zaostane u tom žaru,
            ko god ispolji ravnodušnošt, ubrzo postaje “sumnjiv”. Ni Vladimir
            Vojnovič ne izmišlja mnogo kada citira tipičan nepovoljni deo
            jedne staljinističke “karakteristike”:


                  ... molilac (se) nije dovoljno iskazao u društvenom životu,
                  odnosno nije posećivao amaterske sekcije, nije pravio zidne


            40 nav. kod m. Sperber, Zur Analyse der Tyranis, Wien, europa Verlag, 1975, str. 87.
      92
   87   88   89   90   91   92   93   94   95   96   97