Page 92 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

grešna reč, koja sama po sebi nema nikakvo političko ili ideolo-
ško značenje. U fašističkoj Italiji bilo je dovoljno kao učtivi oblik
oslovljavanja reći tradicionalno “lei” umesto zvanično propisanog
“voi”. Gestapo je držao za komunistu svakoga ko bi na saslušanju
isuviše često ponavljao reč “konkretno”.
Kao što je već naglašeno, čovek je u takvim sistemima okružen
uhodama, koje vrebaju svaki njegov pokret, osluškuju svaku nje-
govu reč; lična sfera se rastura i time što se napadaju porodične
i prijateljske veze. Visoki nacistički funkcioner Robert Laj (Ley)
s ponosom je izjavio da je “u Rajhu privatna ličnost samo čovek
koji spava”. Članovi porodice dobijaju naređenje da denunciraju
i nagrađuju se zbog takvih “podviga”. Kada je dečju organizaci-
ju u Okeaniji nazvao “Tužibabe” i među glavne zadatke njenih
malih članova stavio potkazivanje roditelja, Orvel se nije služio
maštom, kao što je to pokazao primer već pomenutog Pavlika
Morozova i drugih sličnih “junaka”. Jedan od najrevnosnijih “re-
žimlija” u 1984 strada zato što je njegova kćerkica, na koju je
inače bio toliko ponosan, dojavila “Policiji misli” da mu se u
snu oteo “neprijateljski” uzvik. Pomišljamo da Orvel tako otkriva
totalitarističku težnju za kontrolom nad podsvešću, pred kojom
je zastao Laj kada je privatnost i osamu priznao bar usnulom
ljudskom biću. Ni to, na žalost, nije novo. Dionisije Stariji (V-IV
vek pre n.e.) pogubio je Marsijasa, svoga nekadašnjeg političkog
mecenu i vernog dvorjanina, samo zato što je ovaj sanjao da je
ubio sirakuškog tiranina. Kako Plutarh pripoveda, Dionisije ga je
“kaznio zato što je takav san mogao da usni samo ako se i danju
nosio istim mislima”. 40
Totalitarni sistemi olakšavaju sebi posao, a svojim podanicima
otežavaju sakrivanje misli, time što se ne zadovoljavaju pukom
poslušnošću, nego iziskuju stalni entuzijazam. Tako se, zbilja, traži
istinski “ketman” – ne samo prikrivanje svoje prave misli, već
oduševljeno ispoljavanje suprotne. Ko god zaostane u tom žaru,
ko god ispolji ravnodušnošt, ubrzo postaje “sumnjiv”. Ni Vladimir
Vojnovič ne izmišlja mnogo kada citira tipičan nepovoljni deo
jedne staljinističke “karakteristike”:

... molilac (se) nije dovoljno iskazao u društvenom životu,
odnosno nije posećivao amaterske sekcije, nije pravio zidne

40 nav. kod m. Sperber, Zur Analyse der Tyranis, Wien, europa Verlag, 1975, str. 87.
92