Page 93 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

novine, nije odlazio na sastanke, a kada je odlazio nije uzi-
mao reč, samo je pasivno učestvovao u zajedničkom aplau-
zu. 41

Nije dovoljno pljeskati, treba pljeskati fanatično, mada ni puko
aplaudiranje na dugu stazu ne pomaže.
Mnogi primeri, dati u vezi s načelom zakonitosti, važe i za ovu
oblast. Naime, i najtotalitarniji režimi retko se usuđuju da samu
misao učine kažnjivom. Da bi se to ipak postiglo, treba izbeći sve
što liči na uobičajeni sudski postupak sa strogim pravilima doka-
zivanja i dozvoliti da čovek bude kažnjen zato što neko nadležan
smatra da je sumnjiv. To se onda tumači kao neka vrsta predupre-
đivanja još neizvršenih prestupa, kao borba protiv potencijalnog,
još neispoljenog neprijatelja poretka. Kada se, međutim, bolje
pogleda, indicije na osnovu kojih se postaje sumnjiv jesu u stvari
pretpostavke, na osnovu nekih, često samo proizvoljno utvrđenih
spoljnih znakova, pretpostavke o tome šta sumnjivi misli. On ne
biva kažnjen zato što tako misli, nego zato što se iz njegovih zlih
misli po proceni dobrih vlasti mogu roditi opasna dela. Da je
to u stvari kazna za mišljenje, ograničavanje slobode savesti, ne
umanjuje ništa činjenica što se ovakvo lišavanje slobode, često
skopčano s mučenjem, da bi se skrivena misao isterala na čistinu,
ne označava kao sankcija, nego na neki drugi eufemistički način.
Zvanični nazivi za takvo lišavanje slobode s teškim posledicama
najčešće su “zaštitni zatvor” ili “preventivno lišavanje slobode”. Prvi
je prevod nemačkog izraza Schutzhaft i, kao što se može očekivati,
pronalazak je nacionalsocijalizma. Da bi se zaobišli sudovi, u ko-
jima su, kako je to pokazao lajpciški proces Georgi Dimitrovu i
drugima, još uvek sedeli i sudije koje, ma kako konzervativna bila
njihova lična uverenja, nisu pristajale da izriču osuđujuće presude
bez dokazane krivice, “zaštitni zatvor” je bila mera koja je stajala na
raspolaganju političkoj policiji čijom je komplikovanom struktu-
rom vrlo brzo zagospodario vrh nacističke stranke u licu Hajnriha
Himlera (Himmler). Ta mera se mogla primeniti prema svakom
potencijalnom antinacisti, pored lica koja su se iz drugih razlo-
ga u “novom” poretku smatrala društveno nepoželjnim i štetnim
(nearijevci, “degenerisane” osobe, homoseksualci itd.). Stanovnici
koncentracionih logora bili su u stvari u “zaštitnom zatvoru”, koji

41 Pretendent na presto, Beograd, nolit, 1983, str. 66 (prevod Lole Vlatković). Kurziv naš.
93