Page 90 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

zabraniti ljudima da misle, naređivati im kako da misle i goniti
ih ili kažnjavati zato što ne misle “dobro” ili “pravilno”, ili su im
misli štetne i neprijateljske.
S obzirom na to da se sve akcije začinju u nečijoj glavi, vekovni
san autoritarnih vlastodržaca je da prodru u tu poslednju čovekovu
tvrđavu i da već tamo spreče ono što za njih može kasnije da se
ispostavi kao opasno. Za tiraniju, koja se uvek oseća nesigurna,
kazniti za izvršeno delo je prekasno: zato treba kazniti za mišlje-
nje. Slobodna misao je bila i ostala najviše proganjana pojava u
istoriji, utoliko više što je neuhvatljiva, tajna i bestelesna. S druge
strane, čovek je, i pored sklonosti ka prilagođavanju, kukavičluka
i malodušnosti, uvek pokazivao istrajnu težnju da nezavisno misli,
da sumnja i da, konačno, bez obzira na rizik, svoje misli saopšti
drugome.
Vekovnom snu o kontroli nad mišlju najviše se približavaju
totalitarni režimi. I pored neodređenosti pojma totalitarizma, i
težnje da se on zloupotrebljava, smatramo da ovaj naziv zaslužuju
bar oni sistemi koji teže da neograničeno kontrolišu i sebi podvrg-
nu svakoga čoveka u celini, da ne ostave ni najintimniju njegovu
sferu, pa ni njegovu unutrašnjost, njegovu “dušu”, bez nadzora i
spoljnog rukovođenja. Mada to u potpunosti još nije moguće,
37
jer čovek, bar kada je sasvim sam i kada se odrekne želje da svoju
misao podeli s drugim, još uvek može da se sakriva, razvoj tehno-
logije čini ovu mogućnost sve bližom. Sve relevantne antiutopije
XX veka uočavaju bliskost potpune kontrole misli. U Orvelovoj
1984 postoji, s jedne strane, najopasniji ogranak “Ministarstva
ljubavi” u vidu “Policije misli”, a stanovnici Okeanije žive pod
stalnim nadzorom oka vlasti. To važi i za Zamjatinov roman Mi. S
druge strane, preduzimaju se sve mere da se ljudi oduče da misle:
kod Orvela se u tu svrhu stvara novi jezik, koji pravu misao one-
mogućava, a kod Zamjatina se osobe kod kojih se “razvila duša”
operišu od nje kao od najopasnijeg oboljenja.
Čak ni u tim pesimističkim vizijama budućnosti, ili namerno
preteranim opisima stvarnosti, već prema tome kako shvatamo

37 utoliko pre što rezolucija generalne skupštine ujedinjenih nacija 38/99, usvojena bez
glasanja (konsensusom) 16. decembra 1983, u svom operativnom stavu 1, “osuđuje
sve totalitarne ideologije i totalitarnu praksu” i povezuje ih sa “sistematskim uskraći-
vanjem ljudsknh prava”. znači da su se sve članice un, bez obzira na ideološke boje,
složile oko osude pojave koju nazivaju “totalitarizmom”. inače, vidi t. Kuljić, Teorije o
totalitarizmu, Beograd, istraživačko-izdavački centar SSo Srbije, 1983.
90