Page 94 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

je od običnih kazneno-popravnih ustanova bio gori utoliko što su
uslovi u njemu bili teži i što je trajao neograničeno, jer se iz logora
izlazilo, ako se uopšte izlazilo, isto onako kako se tamo stizalo: po
slobodnom nahođenju policijskih organa, na čiju odluku nije bilo
žalbe. U čemu je bila suština “zaštitnog zatvora” najbolje se vidi po
tome što je, ne retko, sledio posle oslobađajuće presude redovnog
suda. Logika Gestapoa bila je jednostavna: ako sud smatra da
optuženi nije izvršio krivično delo, to ne znači da ga neće izvršiti:
zatvor upravo postoji zato da bi zaštitio sistem od takve vrste ljudi.
Niz savremenih primera, među kojima se svojom upadljivošću
izdvajaju oni iz Čilea i Urugvaja, pokazuju istu ovu tendenciju:
uhapšenici se zadržavaju u zatvorima ili sabirnim logorima dugo
pošto su ih čak i nesamostalni, brutalni i nekompetentni vojni
sudovi oslobodili krivice. Ovakvo produženje često se povezuje s
dugim čekanjem na suđenje, što sve dovodi do trajnog sužanjstva
bez ikakvog osnova, po pravilu skopčanog s mučenjem.
Kao srazmerno blag, ali pouzdano utvrđen primer, može da
posluži slučaj Urugvajca Luisa Marije Basano Ambrosinija (Luís
María Bazzano Ambrosini), koji se, prema zaključcima Komiteta
za ljudska prava, svodi na ove osnovne činjenice.
Basano je uhapšen 3. aprila 1975. godine i odmah posle toga
podvrgnut mukama, kao što su batinjanje (bastinado) i neprekid-
no stajanje na nogama (plantón), koje je trajalo i po četrnaest sati.
Optužen je za “zaveru da pomogne subverzivnoj organizaciji” na
osnovu izjave jednoga svedoka, koji se nikada nije pojavio na sudu.
Posle godinu dana, istražni sudija je dozvolio uslovni otpust; to
nije moglo da se ostvari, jer je zatvorenik premešten na sudiji
nepoznato mesto. Pošto je prošla još godina, Basanu se sudilo za
“subverzivne veze”, krivično delo koje povlači kaznu od tri do osam
godina zatvora, ali se ishod toga novog suđenja nije znao ni do
poznog leta 1979. godine, dakle, četiri i po godine posle hapšenja.
Basano je tada još uvek bio u zatvoru. 42
Ponekad se sve završava paradoksom da u celoj zemlji sloboda
mišljenja postoji još samo u koncentracionom logoru! Takva je
bar, prema uspomenama logoraša, bila situacija u nacističkoj Ne-
mačkoj. Kada je čovek jednom dospeo u koncentracioni logor,
dalja mu sudbina nije više zavisila od njegovog ponašanja. Pred
drugim logorašima mogao je govoriti šta je hteo, luksuz koji sebi

42 Konstatacija r 1/5 od 15. avgusta 1979. gAor, 34 Sess, Suppl 40, Annex Vii.
94