Page 85 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

sa kim postupati tako kao da on ne može da bude nosilac osnovnih
prava i obaveza. Kako se to obično kaže, mada se time ne obuhvata
sve, niko ne može biti stavljen van zakona.
Za razliku od primitivnih zajednica, gde čovek postoji samim
svojim fizičkim bitisanjem, u savremenom društvu to se postojanje
mora pravno priznati. Bez toga, doduše, čovek egzistira ali je to neka
vrsta puke sreće i tolerancije, gde je nemoguće stvarno uključivanje
u društveni život i sticanje onoga položaja koji većina ljudi smatra
razumljivim samim po sebi. On nije u stanju da istupa u svoje ime,
niti ma ko drugi može da ga uzme u zaštitu: njega, kako se to obično
očekuje, ne ugrožava samo vlast i država, nego svako kome se ispreči
na putu. Sva njegova druga prava time su dovedena u pitanje. On je
neka vrsta neregistrovanog čoveka, što je naročito bolno u susretima
sa sve birokratizovanijim državnim službama današnjice.
Teško je, na sreću, navesti obilje stvarnih primera nepriznavanja
pravne ličnosti u novije vreme, ali postoje situacije koje se tome
opasno približavaju. Najčešće je to vezano za neizvestan status
nekoga lica. U tom pogledu izdvajaju se dve velike grupe ljudi,
apatridi i izbeglice.
Apatridi su osobe koje sticajem raznih okolnosti nisu uspele
da steknu državljanstvo nijedne države, bilo da ga nisu imale već
pri rođenju, ili su ga kasnije izgubile. Još uvek se smatra da je
državljanska veza pravo države, koje ona daje ili oduzima po sop-
stvenim propisima i nahođenju svojih organa, pri čemu ne postoji
nikakvo pravo čoveka da od države traži i dobije državljanstvo.
Većina država ima propise na osnovu kojih novorođenčad smesta
stiče njihovo državljanstvo, ali se može desiti, i dešava se, da tek
rođeno ljudsko biće “zapadne” u praznine i ostane bez te važne
veze. Neke države priznaju državljanstvo svakom detetu, čija su
oba roditelja, ili bar jedan (kao u SFRJ), njihovi državljani (tzv.
ius sanguinis). Druge, pak, priznaju to svojstvo svakom detetu
rođenom na njihovoj teritoriji (tzv. ius soli). Ako se u državi prve
grupe rodi dete državljana druge ili nađe nahoče, ostaće bez drža-
vljanstva, sem ako lokalno zakonodavstvo, kao u slučaju Jugosla-
vije, ne predviđa sekundarna korektivna merila, na osnovu kojih
se, u slučaju da postoji opasnost da dete ostane bez državljanstva,
priznaje domaće državljanstvo.
Kako je to njeno pravo, država sme kasnije, u skladu sa svojim
propisima, koji mogu biti vezani uz tačne uslove, ali umeju da
budu i prosto ovlašćenje izvesnim organima da postupaju kako

85