Page 194 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

kao grupnog nosioca istorijske neminovnosti, kao samožrtvovane
i bezlične izrazioce volje proletarijata, koji ispunjavaju istorijsku
misiju, što bi u datim uslovima i neko drugi mogao da učini. Otu-
da su se svi oni, počev od Lenjina, trudili da ostanu neupadljivi
i vrlo skromni i da svoje lične osobine strogo odvoje od funkcije
koja im je dodeljena.
Svako ko iole poznaje Lenjinovu biografiju zna za veliku odboj-
nost – ili, bolje reći, savršenu ravnodušnost – koju je on ispoljavao
prema svakom pokušaju svoje glorifikacije. Taj čovek, koji je celog
života ulazio u oštre sukobe sa svojim partijskim drugovima, lako
im je praštao, jer je uvek u protivniku gledao pogrešno mišljenje,
a ne lošu ličnost. Ni Staljinova grubost, koju je on u dodatku
svoga političkog testamenta smatrao odlučujućom smetnjom da
ovaj i dalje bude generalni sektretar Partije, nije bila neka opšta
rđava osobina, koja bi ga diskvalifikovala kao dobrog komunistu
– jedino ga je činila nepodobnim za vršenje te funkcije. Zato je
lako razumljivo što Centralni komitet, koji je za ovu Lenjinovu
opomenu dobro znao, nije njoj pridavao naročit značaj. Nasuprot
tome, odsustvo bleska, neubedljivo poznavanje marksističke teorije
i nedostatak govorničke veštine kod Staljina činili su da mu nje-
govi mnogo upečatljiviji rivali lako ustupe svakodnevno vođenje
partijske administracije, prozaičan i rutinski posao koji je on umeo
da iskoristi da ih konačno sve eliminiše. Smatralo se, jednostavno,
da su boljševici zamenjivi i da su njihove lične osobine potpuno
podvrgnute volji apstraktne partije i još apstraktnijeg proletarijata.
Manje su shvatljivi razlozi za još jednu pojavu, koja je takođe
podsticala Staljinove želje i doprinela njegovom konačnom polo-
žaju. Reč je o Lenjinovom kultu, koji se u SSSR razvio tek posle
njegove smrti. Taj stidljivi i skromni čovek, koji je bio spreman da
prizna da je pogrešio i koji se pred kraj života mirio s tim da nema
velikog uticaja na zbivanja, odjednom je postao natprirodno biće.
Komunizam, kao pokret masa i istorijske determinisanosti, kao
ideologija koja se zasniva na primatu ekonomske baze, stvorio je
mit o nekoj vrsti natčoveka. Tradicionalno potcenjivanje velike
ličnosti je u Lenjinovom slučaju, zbog njegovih neospornih izu-
zetnih osobina i vrednosti, svakako moralo biti korigovano da bi
se shvatilo da revolucije ne uspevaju ako nemaju dostojne vođe, ali
ono što se desilo postepeno je počelo da prelazi u drugu krajnost.
Možda se u tom trenutku počelo događati nešto što i u drugim
vidovima objašnjava zbivanja u SSSR: marksistička ideologija je

194