Page 193 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 193

u spoljnopolitičkoj oblasti, ali državni teror ne jenjava. Iako se i
                      dalje održava vrlo glasna propagandistička i ideološka halabuka,
                      to je samo verbalna forma koja prikriva poražavajuću suštinu:
                      staljinistički terorski sistem postaje u stvari bezidejna, ispražnjena
                      strahovlada bez pravog programa, sem održavanja privilegija bi-
                      rokratske elite i u tom pogledu počinje da liči na svoj građanski
                      pandan, državu nacionalne bezbednosti.
                         Da bi se svrstao u najgoru državu-mòru, potpuno birokrati-
                      zovanom i podržavljenom socijalizmu, u kome se radnik vraća u
                      najamni odnos (ovoga puta sa državom), bilo je još potrebno da
                      se na njega projektuju i lične idiosinkrazije vrhovnog šefa terora.
                      Staljin se, da sasvim kratko ponovimo ono što se nalazi razbacano
                      u dosadašnjem tekstu, nije zadovoljavao posedovanjem vrhovne
                      vlasti i ogromnim političkim uticajem, koje je imao još pre pravog
                      početka terora. On je o sebi mnogo bolje mislio, tačnije, mislio je
                      sve ono što je druge kasnije privoleo ili naterao da o njemu govore,
                      pišu i pevaju. On je bio ubeđen da je genijalan, genijalniji i svestra-
                      niji od Marksa i Lenjina, i sasvim je verovatno da je verovao da je
                      besmrtan. Svi koji su znali da nije takav, pre svega njegovi kritičari,
                      ali i prijatelji u samoj SKP(b), koji su mu uz protivljenje ili sasvim
                      drage volje već 1929. godine dopustili da zauzme neprikosnoven
                      položaj, morali su da odu. U državi, koja za njega nije bila mòra,
                      nego ispunjenje njegovih najdivnijih snova, bilo je mesta samo za
                      ljude koji su verovali ili se savršeno pretvarali da veruju da on nije
                      samo sposoban organizator, administrator i intrigant, nego oličeni
                      vrhunac istorije čovečanstva. Na Staljinovom primeru videlo se
                      kako se ličnost bez harizme može manipulacijom i nasiljem pre-
                      tvoriti u harizmatskog vođu.
                         Sve ovo ne može a da ne uputi na jedan važan zaključak. Po-
                      litički sistem koji se u SSSR gradio pre staljinističke strahovlade
                      nije imao odbrambene mehanizme da spreči nagomilavanje tolike
                      moći u rukama jednoga čoveka. Prirodno, takve mehanizme nisu
                      mogli imati ni ostali sistemi etatističkog socijalizma, koji su se u
                      drugim zemljama gradili po staljinističkom uzoru i uz prisustvo
                      sovjetskih savetnika i nadzornika.
                         Otkuda to? Izgleda da je osnovni ključ u jednom paradoksu.
                      Pojava neprikosnovenog, sveznajućeg i svemoćnog vođe u društvu
                      koje tvrdi da sprovodi diktaturu proletarijata kao klase i da gradi
                      socijalizam omogućena je upravo zanemarivanjem i potcenjiva-
                      njem uloge ličnosti u politici i istoriji. Boljševici su sebe shvatili

                                                                                     193
   188   189   190   191   192   193   194   195   196   197   198