Page 189 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

sve manje podvrgnute kontroli. Staljinu je samo ostalo da joj i
dalje menja imena, da je sasvim izvuče ispod nadzora Partije, tj.
da i Partiju i političku policiju kadrovskim manevrima potčini
sopstvenoj birokratskoj strukturi. Tada se pokrenuo novi talas te-
rora, neopravdan nikakvim spoljnim i unutrašnjim ugrožavanjima,
terora u kome su stradali i skoro svi stari čekisti.
Pored jačanja i osamostaljivanja političke policije i iluzije da
je teror mogućan uz primenu zakonitosti (za to bi bilo potrebno
da ga sprovode tako skrupulozni ljudi kakav je bio Lenjin, kada
bi saznao za neki slučaj), preduslov za staljinistički teror bilo je
i onakvo tumačenje diktature proletarijata, kakvo je zagovarao
Trocki. S obzirom na to da celi proletarijat nije bio taj koji je vršio
zakonodavnu vlast, niti je mogao efikasno da nadzire donošenje i
primenu zakona, činile su to uže grupe u njegovo ime, u punom
uverenju da zastupaju radničku klasu u celini i da imaju sva njena
istorijska ovlašćenja.
Prevedeno u zakonodavnu praksu, to je dovodilo do dve po-
sledice. Jedna je bila to što su zakonski tekstovi postali neprecizni
i dvosmisleni uz nipodaštavanje načela zakonitosti i neretroak-
tivnosti. Smatralo se da će revolucionarni instinkt proletarijata
nadomestiti ove praznine. Druga posledica ispoljila se kao sve
jače uverenje da u zemlji postoje dve grupe, “mi” i “oni”, i da su
oštri i neodređeni pravni propisi namenjeni samo “njima”, klasnim
protivnicima ili štetočinama, te da su, prema tome, moguće greške
od malog značaja.
Pored već navedenog čl. 58. Krivičnog zakonika RSFSR, čiji
su neki elementi prethodili Staljinovoj neograničenoj nadmoći u
Partiji i državi, čak i Staljinovi protivnici u Centralnom komitetu,
buduće njegove žrtve, mirno su učestvovali u donošenju zakona
vrlo represivne i reakcionarne sadržine, smatrajući i dalje da su oni
sredstvo koje se nikada neće okrenuti protiv njih samih. Ovo je
svedočilo i o njihovoj birokratizaciji, jer su neke od takvih mera
bile ne samo nazadne i nepravedne u opštem smislu, nego i izrazito
antiradničke.
Tako se 1930. godine donosi Dekret o zabrani kretanja radne
snage. Istovremeno, ukida se pomoć nezaposlenima, jer je nezapo-
slenost navodno nestala. Sledeće godine uvode se kazne zatvora za
obična kršenja radne discipline. Odmah zatim, ukida se onaj član
Zakonika rada koji je predviđao da se radnik može premestiti samo
uz njegovu saglasnost. Krajem 1932. godine ponovo se uvode

189