Page 191 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

vila, preuzima i istražne i sudske i egzekutivne funkcije. Pri tom se
živi u uverenju da i takve uske službe zadržavaju pravi proleterski
instinkt, dok, međutim, u njihovom tumačenju klasna pripadnost
sve više znači “objektivnu” krivicu, koja ne potiče od delovanja
konkretnog čoveka, nego iz njegovog porekla, čime se, kako smo
već više puta istakli, pojam klase biologizira, a klasna obeležja
postaju takoreći rasna.
Istovremeno, i pojam proletarijata se falsifikuje i postepeno
gubi originalno značenje. Ukoliko zakonodavstvo i praksa postaju
antiradnički, utoliko više se proleter izjednačava sa pripadnikom
birokratskog sloja. To se u istočnoevropskim sistemima dobro vi-
delo kada je pravo na visoko školovanje jedno vreme bilo prizna-
vano samo deci radnika: u ove su u prvom redu spadali državni i
partijski funkcioneri.
Sve jasnije postaje da zakon koji ne vezuje sve podjednako ne
može tako da se nazove i da postaje oruđe, ne proletarijata, nego
onoga ko ga primenjuje.
Staljinu je ostalo da tu relativnost zakonitosti, koja se posle
Lenjinove bolesti i smrti postepeno pretvarala u nezakonitost i pro-
izvoljnost, učini potpunom. Posle neuspešnog pokušaja da 1932.
godine od Centralne kontrolne komisije i Politbiroa SKP(b) dobije
odobrenje da strelja Rjutina i njegove istomišljenike samo zato što
su se u jednom spisu usudili da kritikuju partijsku politiku i njega
lično, on je morao da režira i sprovede ubistvo člana Politbiroa Ser-
geja Kirova da bi stvorio osnov za primenu neograničenog terora
i na same boljševike. To mu je bilo utoliko ugodnije što je Kirov,
inače po političkim koncepcijama blizak Staljinu, bio i osoba koja
je među radnicima uživala veliku popularnost i, u konkretnom
slučaju, rečito istupila protiv likvidacije Rjutina i njemu bliskih
članova SKP(b). Ubivši Kirova, Staljin se rešio potencijalnog rivala,
osvetio se i – što mu je bilo najvažnije – uveo u igru opasnost od
terorizma, koji će biti glavna tema svih kasnijih javnih i tajnih
procesa. Pravna pravila nisu više samo selektivna u primeni, nego
kao jemstvo ne postoje.
Tada naročito dolazi do izražaja i opasnost od nipodaštavanja
ispravnog krivičnog postupka. Pod utiskom da su formalne garan-
tije koje se daju optuženome, kao što je na primer pretpostavka
njegove nevinosti i nezavisna uloga branioca, sentimentalno gu-
bljenje vremena u žaru revolucionarne borbe, ove zakržljale institu-
cije nisu mogle da predstavljaju nikakvu prepreku staljinističkom

191