Page 192 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 192

teroru. Uvek se mogao izabrati pogodan sud i pogodan postupak.
            Famozni sudija Urlih putovao je, kao nekada papini inkvizitori,
            Sovjetskim Savezom u raznim ulogama, uglavnom kao predsednik
            vojnog kolegijuma Vrhovnog suda. Višinski je formulisao teoriju
            branioca kao saradnika suda u utvrđivanju krivice. Dok na prvim
            velikim procesima nije bilo advokata odbrane, završna reč brani-
            oca na suđenju Pjatakovu, Radeku i drugima pokazuje kako je to
            izgledalo:

                  Drugovi sudije, neću kriti od vas izuzetno težak, besprimer-
                  no težak položaj u kome se odbrana u ovom slučaju nalazi.
                  Pre svega, drugovi sudije, branilac je sin svoje zemlje. I on je
                  građanin velikog Sovjetskog Saveza, i veliko negodovanje,
                  gnev i užas koji danas oseća celo stanovništvo naše zemlje,
                  staro i mlado, osećanje koje je tužilac tako upečatljivo izra-
                  zio u svom govoru, mora da deli i branilac... Sve činjenice
                  su dokazane i u toj oblasti odbrana nema nameru da ulazi
                  ni u kakav spor s tužiocem. Takođe nema spora s tužiocem
                  u oceni političkih i moralnih vidova slučaja. I ovde je slučaj
                  toliko jasan, politička ocena koju je ovde dao tužilac toliko
                  jasna, da odbrana samo može da se u potpunosti pridruži
                  tome delu njegovog govora. 92

            Iako je politička policija, pod imenima koja su se, kao i njeni ru-
            kovodioci i personal, menjala, i bez sudske farse likvidirala ili slala
            u zatočeništvo milione ljudi, ostajala je ova potreba da se održavaju
            velika suđenja, koja se imitiraju i svuda tamo gde je, posle Drugog
            svetskog rata, staljinistički teror bio “izvezen”.
               Šta je objašnjenje za nastojanje na tobože ispravnom i potpu-
            nom javnom suđenju? Jedno je dobro poznato, a to je zastrašujuća
            vrednost egzemplarnog suđenja, kome se po pravilu podvrgavaju
            istaknute ličnosti. Drugo leži u želji da se eliti jasno pokaže da je
            njen imunitet, pa prema tome i njena odlučujuća uloga, ukinut
            i propao. Država, koja je po definiciji aparat nasilja, postavlja se
            iznad partije, koja se prvenstveno oslanja na ubeđivanje i agita-
            ciju. Partija i njena ideologija postaju samo ukras države, trag
            nekadašnjeg njenog legitimiteta: to se najbolje vidi po tome što
            se partijska linija često i naglo menja i u unutrašnjepolitičkoj i
            92  Report of the Court Proceedings in the Case of the Anti-Soviet Trotskyite Centre, mo-
               skva, 1937, str. 517.
      192
   187   188   189   190   191   192   193   194   195   196   197