Page 175 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

Ovo je naročito naglašeno u nekim zemljama u razvoju zato
što u njima nacionalizam, liberalizam ili ideje građanske demo-
kratije i države blagostanja nemaju korena i izgledaju anahro-
nično. Povrh toga, materijalni izvori su suviše slabi za stvaranje
prave nacionalne kapitalističke strukture, pa ove zemlje trpe
veliki uticaj međunarodnog kapitala. Ovaj poslednji, pak, oli-
čen u multinacionalnim kompanijama, iziskuje socijalni mir,
stabilnost, niske nadnice, odsustvo štrajkova itd., što najbolje
mogu da pruže autoritarni sistemi. Međunarodni kapital takođe
ne nudi nikakvu ideologiju koja bi narode mogla da nadahne
i pokrene.
Očuvanje takvog stanja u korist malobrojne elite, čiji je dobar
deo povezan sa stranim interesima, pretpostavlja isključenja masa
iz politike. Za razliku od fašizma i nacionalsocijalizma, koji su
povremeno mogli da se služe plebiscitarnim metodama težeći
71
da stanovništvo drže u stalnom pokretu obećavanjem napretka
ili teritorijalnog širenja, država nacionalne bezbednosti takoreći
nema propagandista i poverena je skoro isključivo specijalistima za
vršenje nasilja, čiji je glavni cilj da narod oduče od bavljenja politi-
kom i učešća u javnom životu, da ga drže u pasivnosti i apatičnoj
poslušnosti. Ova je težnja dovedena do svojevrsnog savršenstva i
logičkog kraja izjavom gvatemalskog predsednika Arane (Arana):
“Ako treba zemlju da pretvorim u groblje da bih je umirio, neću
oklevati da to učinim.” 72
Ogroman deo građana je otuđen i vlada ga u stvari smatra
svojim neprijateljem. U odgovor na to, neznatne manjine očajne
u obespravljenosti i bedi i nezastrašene terorom, stalno preduzi-
maju akcije protiv režima nacionalne bezbednosti, akcije koje zbog
njihove izolovanosti i malobrojnosti moraju da poprime obeležja
terorističkih napada. Ova vrsta otpora, koja je u politički bloki-
ranom sistemu nacionalne bezbednosti jedino moguća, režimu
služi kao stalna hrana: on preuveličava terorističke akcije, inscenira
nove, povezuje teroriste s inostranstvom (“međunarodna komu-
nistička zavera”) i daje sebi još jedan dugoročan zadatak: borbu

71 naravno, oni nisu bili spremni da prihvate nepovoljan ishod. izbori i plebisciti su, kako
je to zamjatin bio već predvideo, imali da budu samo “dani jednoglasnosti”. musolini
je jasno rekao da “plebiscit može da posveti revoluciju, ali ne i da je zbaci”. nav. kod C.
Friedrich – z. Brzezinski, Totalitarian Dictatorship and Autocracy, Cambridge, Harvard
university Press, 1956, str. 133.
72 Latin America, 30. jun 1972.
175