Page 180 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

Država nacionalne bezbednosti je, istovremeno, vrlo osetljiva
i ranjiva. Režim može podleći običnom udaru, njemu prete slom
zbog suštinske nesposobnosti administracije, prava revolucija ili
poraz pred organizovanim demokratskim snagama. Zato je on u
stalnom strahu. Ovaj strah, povezan sa svešću da se ni ubeđiva-
njem, ni kvaziideologijom ni materijalnim davanjima ne može
dobiti stvarna podrška, neminovno gura državu nacionalne be-
zbednosti u teror. Pri tom nije važno da li takva država više liči
na klasičnu tiraniju, s jednim čovekom na čelu, ili su u pitanju
uske grupe čiji se pripadnici prema dogovoru smenjuju kao “pred-
sednici” republika, komiteta nacionalnog spasa, revolucionarnih
komandi, vojnih hunti ili odbora za narodno spasenje.
Ne treba potceniti ni tendencije ka stvaranju države nacionalne
bezbednosti, ili bar atmosfere koja na nju podseća ili ka njoj vodi,
u razvijenim kapitalističkim zemljama takozvanog Severa.
U takvim zemljama kapitalizam još uvek na manje ili više zado-
voljavajući način funkcioniše u ekonomskom smislu i, zahvaljujući
i tome što se one nalaze u povoljnom položaju na svetskom trži-
štu, većina njihovih stanovnika oseća se materijalno zbrinutom i
zadovoljnom standardom života, pa i socijalnom sigurnošću, koju
im državne ustanove pružaju (naročito tamo gde su na vlasti so-
cijal-demokratske vlade). Međutim, takvo stanje na svom naličju
pokazuje dve opasne crte.
Jedna je u tome što, pored zadovoljne ili uspavane većine, po-
stoji izrazito otuđena i bedna manjina, koja je potisnuta na rub
društva. Ona je ili bez posla, ili radi van onih privrednih sektora
koji donose dovoljne prihode, i sve više zavisi od socijalnih dava-
nja, koja se, opet, smanjuju zbog stalno rastućih izdataka za “od-
branu”. Ona ne može da se uključi u navodno otvoreni politički
sistem, pa ni u politički život uopšte, jer nijedna od legitimnih i
“pristojnih” stranaka ne može i neće da zastupa njene interese. Bez
ikakve političke artikulacije, njeni inteligentniji pripadnici traže
utočište u raznim oblicima kontrakulture, potpunom radikalizmu,
pa i terorizmu, dok ostali “beže” u “alternativne” načine života,
narkomaniju, apatiju i kriminal.
Zvanični “establišment”, uz izrazitu ili prećutnu podršku ma-
nipulisane većine, ne ponaša se prema tim marginalnim delovima
kao prema političkoj manjini, koju po tradicionalnom shvatanju
ljudskih prava i sloboda politički sistem i pravo treba da štite od
tiranije većine, nego kao prema prestupnicima ili bolesnicima. Iz

180