Page 170 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

prema istočnom prostoru, koje su i druge sile pothranjivale da bi
ga odvratile od sebe. Ne verujući u odanost svojih ljudi, naročito
onih koji nisu Rusi, Staljin se užasavao posledica stranog napada
i činio je sve da ga izbegne, makar i po cenu sramote i diskredi-
tovanja. U takvim uslovima, bila mu je potrebna jaka armija sa
sposobnim starešinskim kadrom. Nazirući Staljinovo kolebanje
između ova dva straha NKVD je iskoristio, kao kasnije Berija u
priči s milicionarom, svoju priliku. Još i danas je nejasno kojim je
putevima postignuto da se u Nemačkoj isfabrikuju pismeni “do-
govori”, kojima se Tuhačevski stavlja na raspolaganje nacistima. S
obzirom na to da je sovjetskl maršal pre Hitlerovog dolaska na vlast
često boravio u Nemačkoj i sklapao sporazume s Rajhsverom, bilo
je lako naći njegov potpis i staviti ga na dno takvog dokumenta,
koji je onda, preko Čehoslovačke, došao u ruke sovjetskih službi,
Ježova i Staljina. Manevar je bio toliko providan (jer se nikada ni-
jedan izdajnik nije na papiru, nekom vrstom formalnog ugovora,
obavezao na saradnju sa stranom silom) da mu čak ni sumnjičavi
Staljin nije sasvim poklonio veru – ovaj “ugovor”, uostalom, ni-
kada nije ni pokazan članovima vojnog suda, koji su Tuhačevskog
i drugove osudili na smrt.
Staljinova ambivalencija u pogledu vojske, kao posledica su-
koba dve vrste straha, pokazala se i u tome što je odabir visokih
oficira za likvidaciju bio krajnje proizvoljan: neki su pošteđeni, a
od onih koji su osuđeni na vremenske kazne mnogi su vraćeni na
položaje, naročito kada je rat počeo. Diktator je, međutim, imao
to zadovoljstvo što je teror delovao i na dotada netaknutu armiju:
junaci građanskog rata sada su pristajali da sude svojim nevinim
drugovima i odbijali da sretnu članove njihovih porodica (prema
kojima je postupak bio izuzetno surov). Time što su se držali po
strani dok je likvidirano partijsko rukovodstvo oni su se postepeno
pretvorili u saučesnike terora. Delovao je onaj mehanizam koji
smo već opisali: hrabri ljudi postaju usamljeni i zbog toga što su,
izvlačeći se privremeno, teror od kazne pretvorili u kratkoročnu
nagradu. 69
Staljinovom primeru mogu se dodati mnogi drugi. Godine
1979. pala su u Africi tri terorska šefa, Idi Amin, koji je vladao
Ugandom od 1971. godine, Žan Bedel Bokasa, koji je od 1966.

69 maršal Bliher bio je osamnaest puta ranjavani heroj. Pošto je bio član kolegijuma koji
je maršala tuhačevskog osudio na smrt, ovaj pobednik nad japancima bio je likvidiran
kao japanski špijun!
170