Page 174 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

antikapitalistički, ili bar antiplutokratski. Njihovim sledbenicima
bio je dat osećaj istorijske misije. Iz toga je proisticala i masovna
podrška koju su ovi pokreti u svojim zemljama uspevali da steknu,
u potpunosti kod sitne buržoazije i deklasiranih elemenata, ali i
kod znatnog dela radničke klase. Mnogi od oduševljenih prista-
lica nisu znali kome objektivno služe, pa to nisu čak ni počeli da
shvataju kada su njihovi harizmatski vođi pravili kompromise s
navodnim protivnicima među krupnom buržoazijom i tradicio-
nalnom elitom. U politici je često ono što važi kao istina važnije
i delotvornije od same istine.
Država nacionalne bezbednosti nema ta obeležja. Ona se ko-
leba između korporativističkog i pretorijanskog sistema i u tom
pogledu njene su glavne preteče Frankova Španija i Salazarova
Portugalija. Dok je Franko srazmerno brzo eliminisao falangistički
pokret, koji je imao fašistička obeležja, dotle savremena država
nacionalne bezbednosti nije u stanju ni da stvori političku stranku
koja bi je podržavala i davala joj neki koherentni i dugoročni pro-
gram. Ona to ili nevešto i neiskreno pokušava, pa ne uspeva, ili joj
takav pokret nije ni potreban. U svom korporativističkom vidu,
ona se svodi na elitu sastavljenu od velikih preduzetnika, klasične
zemljoposedničke oligarhije birokrata i vojnih komandanata. U
čisto pretorijanskom obliku, to je sistem u kome je dominantna
vojska, mada u suštini čuva interese povlašćenih, jer po prirodi
stvari nema svoje socijalne interese, sem ličnih dobara samih ofi-
cira. Ona postoji radi odbrane interesa elite: njena osnova i njen
cilj su status quo.
Kako to i nije nikakav pravi cilj, on se mora nadomestiti ve-
štačkim. I kao što vojska prestaje da vrši svoju klasičnu funkciju
odbrane od spoljnog neprijatelja i pretvara se ili u policiju ili čak
u vrhovnu zakonodavnu vlast, tako se nacionalna bezbednost, koja
prvenstveno znači opstanak države kao nezavisne zajednice ljudi u
međunarodnom kontekstu, pretvara u neku vrstu unutrašnje ide-
ologije. Država kao međunarodni subjekt, kao nacionalna kreacija
uporediva s drugim takvim nacionalnim tvorevinama, izjednačuje
se s režimom. Kako je osnovni cilj države da opstane, tako to
mora i režim. Ko je protiv režima, taj je protiv države i prirodnog
reda stvari. Prema njemu se ne postupa kao prema političkom
protivniku, nego kao prema izdajniku. Zato je u današnjem Čileu
moguće da se građaninu te zemlje i u doba mira sudi kao “ratnom
zločincu”.

174