Page 169 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 169

Kada se jednom u Gruziji Staljin vozio u svoju omiljenu
                            daču u Gulripšu, Berija  je, ne dajući za to nikakvo
                                                   67
                            objašnjenje, naredio komandiru mesne milicije da se sakri-
                            je u žbun pokraj puta i da pri nailasku automobila puca u
                            vazduh. Milicioner se nije usudio da ne izvrši naređenje
                            svog zastrašujućeg šefa. Čim se čuo pucanj, Berija, koji je
                            sedeo pored Staljina, teatralno ga je zaštitio svojim telom.
                            Strelca su izvukli iz žbuna, ali je Staljin, protivno Berijinom
                            proračunu, hteo da ga lično sasluša. Pre no što je nesrećnik
                            uspeo da otvori usta, Berija ga je ustrelio i istovremeno pao
                            pred vođom na kolena: “Oprostite mi, nisam mogao da se
                            uzdržim i ubio sam hulju. Gruzinac koji puca na Staljina!”
                            Staljin ne samo što je oprostio svom spasiocu, nego ga je
                            još više zavoleo. 68


                      Bilo bi pogrešno strepnju Josifa Visarionoviča Džugašvilija – Sta-
                      ljina svesti na ovaj zbir anegdota. I pored bljutavih hvalospeva, i
                      pored titule generalisimusa, i pored pretenzija da, uz to što je klasik
                      marksizma i najsjajniji vojskovođa svih vremena, bude i najveći
                      lingvist, ekonomist i biolog, Staljin nije bio podoban operetskom
                      diktatoru, već i strpljiv, prepreden i prilagodljiv političar i taktičar.
                      O tome svedoči i činjenica da je savladao ogromnu protivrečnost
                      između sopstvene tvrdnje da su Sovjetskim Savezom od samog
                      početka vladali špijuni, dvoličnjaci i izdajnici (uključiv tu i partij-
                      ske sekretare na svim nivoima) i potrebe da ta ogromna zemlja i
                      dalje funkcioniše i odbrani se u ratu. Naravno, on je sve porazne
                      posledice svojih političkih poteza pripisivao drugima, koje je izvo-
                      dio na sud i streljao, pa je time, pored straha koji je ulivao svima,
                      dobijao i odobravanje onih koji su trpeli.
                         Složenost i, da tako kažemo, dublju i višu dimenziju njegovog
                      straha pokazao je Staljinov odnos prema rukovodstvu Crvene ar-
                      mije. Tuhačevski, Jakir, Bliher, Uborevič i drugi bili su ljudi u
                      najboljim godinama, koji su se prekalili i popeli na visoke vojne
                      položaje još u revoluciji i građanskom ratu. Skršivši stare boljševi-
                      ke Staljin ih je osećao kao najveću opasnost. Istovremeno, bio je
                      svestan da SSSR-u predstoji rat, jer Hitler nije krio svoje ambicije

                      67  Lavrentij Berija, poslednji Staljinov šef političke policije, pogubljen je ubrzo posle nje-
                        gove smrti. o karakteru Berije i veštini laskanja vidi r. tucker, Stalin as Revolutionary,
                        new York, norton, 1981, str. 441 i dalje.
                      68 m. Voslensky, nav. delo, str. 71.
                                                                                     169
   164   165   166   167   168   169   170   171   172   173   174