Page 166 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 166
To se samo po sebi razume u apsolutnoj monarhiji, ali se može
javiti i u drukčijim sistemima i pod drukčijim okolnostima, o
čemu svedoči i ranije pomenuta sklonost etatističkog socijali-
zma da od sasvim prosečnih ljudi stvara nepogrešive lidere, čija
se biografija naknadno menja od najranijeg detinjstva da bi ih
predstavila kao političke “vunderkinde”, pa čak i polubogove,
čije je magično zračenje od malena osećala njihova neposredna
okolina. Izgleda da svaki čovek doveden u takav položaj ne mora
da se izmetne u glavnog inspiratora terora, ali on pogoduje teroru
kada se u izabranom čoveku steknu potrebne osobine, a one se
najčešće nalaze kod onih koji su beskrupulozno i vešto uspeli da
iskoriste slabe tačke sistema, odnosno njegovu neotpornost pre-
ma tiranskim ambicijama. Nemajući stvarno pravo na apsolutnu
vlast, nemajući legitimaciju, oni osećaju i jaču meru ugroženosti;
jedan od principa vlasti ne radi za njih, ma koliko se oni falsifiko-
vanjem istorije trudili da se naknadno ozakone. Da parafraziramo
Maksa Vebera (Weber), oni su ugrabili priliku koju društveni i
politički sistem daje, a taj sistem treba ceniti i prema vrsti ljudi
kojima pruža šanse.
Vratimo se sada strahu u onom njegovom vidu neobrazložene,
nejasne i bezgranične strepnje. Jasno je da teror u najvišoj gra-
daciji države-mòre teži da taj osećaj izazove među podanicima
vršeći bezrazložne, samovoljne i nepredvidljive čine nasilja nad
žrtvama. Međutim, postaje sve jasnije da je takav strah zastupljen
i na suprotnoj strani, strani od koje teror potiče. Totalitarni teror
rađa se iz potrebe da se nadzire svaka oblast društva i svaki vid
ispoljavanja života, privatnog i javnog. Ova potreba postoji jer se
nosiocu vlasti priviđa opasnost svuda i na svakom mestu. Što više
ističe svoju grandioznost, ona mu izgleda sve krhkija. Što više uživa
u neobuzdanim izlivima narodne ljubavi, sve se više plaši onih koji
u buketima cveća kriju bombe. Što je svesniji podmuklih metoda
kojima se sam služio, to više veruje da ima u tom pogledu još
sposobnijih. Iz toga zaključuje da je njegov život stalno ugrožen,
pa da takvi zato moraju biti i životi svih drugih, da je on stavio
sve na kocku, pa da prema tome ni za koga ništa nije sigurno. Da
bi mu pokazali vernost, drugi moraju stalno da vrše izdaju: ako su
bili gotovi da izdaju brata ili prijatelja, nisu li spremni i da izdaju
voljenog vođu?
Veliki teroristi su u stvari strašljivci, i to ona vrsta kukavica koje
adlerovski nastrojeni psiholozi nazivaju agresivnom. Oni svoj strah
166