Page 161 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

nekontrolisane investicije stranih i domaćih kapitalista uz niske
nadnice i uništavanje prirodne okoline itd.
Neki od ovih sistema imaju i oblik koji se počeo nazivati “klep-
tokratijom”. Ovaj pojam, koji je u političke nauke uveo Amos
Perlmuter (Perlmutter) označava sisteme čiju vrhušku, pored de-
58
spota, sačinjavaju lopovi, korupcionaši i sikofanti, kojima država
služi za bogaćenje i zadovoljavanje ličnih potreba. Ostale socijalne
zadatke takva administracija obavlja samo uzgredno i u najnužnijoj
meri, a manje ili više providna ideološka i pravna fasada (najčešće
“očuvanje tradicija”, “vera u boga”, “zaštita doma i porodice” i “od-
brana od komunizma”) služi samo zato da bi se izbegao potpuni
cinizam u odnosu na inostranstvo. Sasvim očiglednu kleptokratiju
predstavljala je Nikaragva pod porodicom Somosa, koja ju je dr-
žala tako reći u privatnom vlasništvu. Slična je bila Dominikanska
Republika pod diktaturom Truhilja, a još uvek su to, svakako,
Divalijeov Haiti i Štresnerov Paragvaj. U takvim sredinama uka-
zivanje na obični kriminal postaje – politički kriminal, jer je cilj
terora “oslobađanje” klasične kriminalne sfere!
Treći, najviši, stupanj gradacije postiže razvijeni “iracionalni”
teror, kome kao da je zastrašivanje postalo samo sebi svrha. Po-
red aparata terora u užem smislu reči (a on je već sam po sebi u
tim sistemima ogroman), ovde je u terorsku delatnost uključen
svako, ali je, istovremeno, i svako potencijalna žrtva. Nevinost je
sasvim nemoguća, ona može biti samo privremena, ali ne kao plod
zasluge, već zbog slučajne “nebudnosti” organa terora (koja neće
dugo trajati) ili kao milost odozgo (koja iznenada može da bude
opovrgnuta). Sve je u načelu zabranjeno i kažnjivo, a ne samo ono
što, makar i najnejasnije ocrtano, spada u politički domen. Svaki
potez može biti opasan po režim, za njega je svako pitanje stvar
života i smrti. Podanici ne smeju biti pasivni i neprimetni, oni
moraju da budu ushićeni i zaljubljeni u svoje lidere, bezgranično
zahvalni svojim “spasiteljima”. Oni se stoga plaše svih iznad sebe,
pored sebe i ispod sebe i konačno samih sebe, jer ne mogu u toj
meri da vladaju sopstvenim mislima koliko bi to država želela.
Unapred znajući da nisu u stanju da ispune sve zadatke koje im
postavlja rukovodstvo, iz prostog razloga što su nemogući i sasvim
neodređeni, oni pored toga počinju da se osećaju stalno krivim, što

58 Modern Authoritarianism, new Haven, Yale university Press, 1981, str. 41 i dalje.
Perlmuter priznaje da je adaptirao termin koji je već uveo Stanislav Andreevski.
161