Page 162 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

ih psihološki priprema da tu krivicu lako priznaju čim “dolijaju”
pred budnim okom vlasti. Ovakvu državu neki pisci počeli su
nazivati državom – moròm, ili državom – košmarom.
Već smo nagoveštavali da unutrašnja dinamika terora posle
izvesnog vremena mora da dovede do ovakvih posledica, do total-
nog, na izgled izbezumljenog terora, kome se ne vidi prava svrha i
pred kojim Orvelov junak postavlja svoje nemoćno pitanje “zašto”,
a za uzvrat od svog islednika i mučitelja O’Brajena dobija ciničan
odgovor da... odgovora zapravo nema:

Partija želi moć jedino i isključivo radi same moći. Ni bo-
gatstvo, ni raskoš, ni dug život, ni sreću... Moć nije sredst-
vo, moć je cilj. Ne uspostavlja se diktatura da bi se sačuvala
revolucija nego se podiže revolucija da bi se uspostavila
diktatura. Cilj progonjenja je progonjenje. Cilj mučenja je
mučenje. Cilj moći je moć. 59

Slična je i poznata opaska britanskog istoričara lorda Aktona (Ac-
ton), prema kome “vlast korumpira, a apsolutna vlast korumpira
apsolutno”; njoj treba pridodati i ređe navođenu sentencu da je
“jedina upotreba vlasti njena zloupotreba”. Takvo pretvaranje
60
cilja u sredstvo zapaža se i u drugim oblastima. Debata često de-
generiše u svađu, gde je važno poraziti i poniziti oponenta, a ne
dokazati tezu, pa se to čak čini i po cenu promene teze. Ratovi
obično počinju s nekim ciljem, koji se kasnije pretvara samo u
reč “pobeda” pa ratovanje postaje samo sebi svrha. Ideologija je u
stvarnom političkom životu istovremeno i skup vrednosti, dakle
cilj koji treba dostići, ali i sredstvo kojim se pridobijaju saveznici
i – konačno – opravdava svoj sopstveni položaj.
Pa ipak, šta hrani totalni i permanentni teror, sem pukog uživa-
nja u njemu? Karakteristično je da su neki ozbiljni pisci, raspravlja-
jući o maločas pomenutom Orvelovom paradoksalnom odgovoru,
koji je toliko značajan jer odražava jednu od najvećih zagonetki
sadašnjeg vremena, pominjali dve okolnosti, gde su “ispravljali”
ili “dopunjavali” pronicljivog engleskog pisca.
Jedan od njih je slovački istoričar Milan Šimečka:

59 Dž. orvel, nav. delo, str. 239-240.
60 Vidi F. rottensteiner, “1984 und die Science-fiction”, u: D. Hasselblatt (ur.), Orvell’s
Jahr – ist die Zukunft von gestern die Gegennwart von heute?, Frankfurt, ullstein,
1983, str. 63.
162