Page 141 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

umanjivale njegovo dejstvo. Moglo bi se desiti da stanovništvo
pronikne u merila terorista, ma koliko to teško bilo, jer se teror po
definiciji ne osniva ni na kakvoj zakonitosti pa se ni izbor žrtava
ne vrši prema njihovim delima, nego prema sumnjivosti, proceni
opasnosti od njih ili prosto na osnovu toga koliko one vrede kao
žrtve. Čim bi se to spoznalo, van kruga potencijalnih žrtava za-
vladao bi kakav-takav osećaj sigurnosti, tj. strah bi bio manje jak.
Time što se merila stalno menjaju, stvara se utisak da svako može
biti žrtva i potrebna mera straha se održava.
To je, uostalom, zapaženo i prilikom proučavanja terorizma.
Tamo gde se individualni teroristi ili terorističke grupe skrupulo-
zno trude da napadaju samo one pojedince koji se na neki način
smatraju krivim ili važnim, učinak njihovog delovanja je manji,
iako uživaju veće poštovanje u moralnom smislu. Međutim, dok
je nekim teroristima, naročito onima koji se bore protiv vladavi-
ne terora, stalo do etičkog odobravanja, jer svoju borbu vide kao
akt pravičnosti, državni teror nema takvih ambicija, sem kada se
ne bavi propagandom prema inostranstvu i ne traži izgovor za
preuzimanje potpune vlasti i produženje izvanrednih ovlašćenja.
Da mu je stalo, on uopšte ne bi napuštao načelo zakonitosti i ne
bi bio teror.
Neodređenošću u pogledu toga ko će biti žrtva sistem terora
vrlo podmuklo prebacuje neke poslove sa svog aparata na same
građane. Kada bi se znalo šta je tačno zabranjeno, bilo da je reč o
sistemu zakonitosti (koji nije teror) ili nekoj vrsti jasnog i predvi-
dljivog obrasca primene nasilja, postojala bi mogućnost da se uz
srazmernu meru izvesnosti nešto slobodno čini. Ovako, kada je
granica nejasna, strah postiže da se ljudi sami uzdržavaju od radnji
koje državni ili drugi aparat terora ne bi mogao da spreči ili otkrije.
Iako često vrlo mnogobrojan, terorski aparat nikada nije dovoljan
da neposredno nadzire sve stanovništvo. Svaki građanin zato treba
stalno da bude pod utiskom da preduzima rizik.
Tome doprinosi i atmosfera tajnosti ili polujavnosti kojom ru-
kovodioci terora okružuju svoju delatnost. Nije to, kako se obično
misli, samo zbog moralnih skrupula ili straha od kritike iz ino-
stranstva. Kako dobro primćuje jedan istraživač nasilja:

Ova zona sumraka je suštinsko obeležje terorskih režima.
To tako mora da bude, jer, ako bi se postojanje i način rada
aparata terora stavili na javnu debatu, građani bi neizbežno

141