Page 145 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

marksizma-lenjinizma, jer je Staljinova varijanta bila nešto drugo,
niti citiranje Staljinovih reči jer on je često menjao mišljenje, ni
pozivanje na odluke partijskih foruma, jer su se i oni sastojali od
raskrinkanih izdajnika, ni ogromno ispoljavanje entuzijazma, jer
je to osobina najpodlijih licemera itd., itd. Cela čovekova prošlost
postajala je dvosmislena, jer je njeno tumačenje zavisilo od vlasti.
Ako je neko bio dobrovoljac u španskom ratu, ako je ležao u
nacističkom koncentracionom logoru, mogao je biti junak – ali,
mogao je tamo biti i zavrbovan.
Fizičku likvidaciju žrtve pratilo je i naknadno negiranje njenog
postojanja. Ona ne samo što je umrla ili zatočena kao izdajnik,
nego se stvarala predstava kao da nikada nije ni egzistirala. Poro-
dica ne zna je li živa ili nije, u svakom slučaju ne sme da žali za
njom, nego što pre treba od nje da se udalji razvodom ili odrica-
njem. Deca koja tako ostaju siročad rastu u domovima bez pravog
identiteta. Niko ne sme da im pomene ime ni u kakvom povodu.
Jedna je žena stradala jer se setila da je maršal Tuhačevski bio lep,
a drugom građaninu nije bilo spasa, iako je oprezno izjavio da se
isti Tuhačevski “pre no što je raskrinkan kao izdajnik” pokazao
kao talentovan oficir u ratu protiv Poljske i prilikom ugušivanja
pobune u Kronštatu. Kako to dobro primećuje Manes Šperber
(Sperber), Staljin je uspeo da “svakoga liši identiteta i prošlosti i
da ga ubije maskiranog”. 48
Ova opaska objašnjava verovatno i opsednutost dobijanjem
priznanja. Pored potrebe da izda druge u uzaludnoj nadi da se
spase i da se tako pred sobom moralno ponizi, davalac priznanja
poriče i samoga sebe te svima jasno pokazuje relativnost istine,
koja više ne obitava sama za sebe, ne stoji na sopstvenim nogama,
nego je u potpunoj vlasti režima. Paradoksalno je ali tačno da je
čovek, što je neviniji u sopstvenim očima, pa i u očima samoga
islednika, manje otporan na takav postupak, jer mu se relativnost
istine i nestvarnost sopstvene egzistencije predočavaju u najstrašni-
jem vidu. Nema nikakve objektivnosti, ona je samo subjektivnost
krivca, koji nije subjektivno, nego objektivno kriv. Ako je pri tom
bio dobar komunist, bio je navođen da priznanjem svoje krivice
posluži interesima Partije što ga je, kako je dobro primetio Artur
49
Kestler (Koestler), gonilo na neku vrstu religioznog stava, slič-

48 Sieben Fragen zur Gewalt, münchen, DtV, 1983, str. 28.
49 Pomračenje u podne, zagreb, Liber, 1972 (prevod Željka Bujasa).
145