Page 143 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

Ne treba nikako sumnjati da članovi SA i mnogi drugi nisu 1933.
godine iskoristili ovu priliku. U Bavarskoj je glavni posao terora u
prvo vreme obavljala pomoćna policija, koja je, u odnosu 5:3:2,
bila sastavljena od pripadnika SA, SS i militarističke organizacije
Gvozdeni šlem (Stahlhelm).
Kada je teror skopčan s totalitarizmom kao težnjom da se nad-
zire svaka ljudska delatnost, uključujući tu i onu najintimniju,
prilika za proširenje kruga žrtava još je veća, jer se s totalitarnog
stanovišta teško može ostati ispravan: u grehove se ubrajaju i naj-
neobičniji postupci, a pre svega nedovoljno jako pokazani entuzija-
zam. Totalitarni režim nije zadovoljan time što ga podanici poštuju
i što mu se pokoravaju: on traži da ga oni bezgranično vole i tu
ljubav hoće da postigne strahom. Nemoć prinude da izazove više
od pokornosti, neprikladnost sile da osvoji srce i dušu, osnovni je
paradoks nasilja. Kao što je bes mučitelja izazvan time što nikada
ne zna da li je nanetim bolom nagnao mučenoga da mu kaže pravu
ili samo simuliranu misao; kao što inkvizitor nije znao je li na onaj
svet poslao nekoga ko se iskreno ili lažno pokajao i preobratio, tako
i totalitarist ne zna jesu li pokazani znaci ljubavi, oduševljenja i
obožavanja stvarni ili prividni. Raspolaganje ogromnom fizičkom
moći, uz istovremenu svest da je ona ograničena, a u oblasti naj-
važnijoj za njenog nosioca nemoćna, ne izaziva ni rezignaciju ni
odustajanje, već novi bes.
Po obimu terora prema sasvim lojalnim i odanim masama iz-
dvaja se staljinizam. Staljinistički teror dostigao je vrhunac posle
uništenja svake opozicije, vanpartijske i unutarpartijske, što navodi
na zaključak da teror nije više sredstvo nego suština same vlasti.
Iako u SSSR posle ubistva Kirova (koje je inscenirao sam Staljin)
nije bilo nijednog akta protivdržavnog terorizma, iako su i za te
nepostojeće akte (uključujući i saobraćajni udes, kada su kola u
kojima se nalazio Molotov skliznula u jarak) već bili osuđeni na
smrt mnogi optuženici na velikim procesima, “teroristi” su se i
dalje neprekidno tražili i nalazili svuda. Kako se pri tom nastojalo i
na dokazivanju krivice svake žrtve, mada je to za teror irelevantno,
a u tadašnjem SSSR su uz to i sami islednici znali da su žrtve i sa
gledišta režima nevine, za svaki slučaj imala se izmisliti priča, u
čijem je sastavljanju, kako smo već rekli, i sam osumnjičeni morao
učestvovati da bi olakšao posao pripadnicima terorskog aparata.
Priča ne bi bila uverljiva a ni neprijatelj toliko opasan kada bi
osumnjičeni delovao sam; on je morao biti deo zavere pa je svako

143