Page 140 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

U tom pogledu je, ako je verovati uspomenama R. Baraka, ob-
javljenim u čehoslovačkom partijskom listu “Rude pravo” poučan
41
slučaj Rudolfa Slanskog. Čuvši za suđenje mađarskom “titoisti”
Laslu Rajku (Làslò Ràjk), Slanski je na jednom sastanku navodno
uzviknuo: “Nama je potreban čehoslovački Rajk.” Mislio je vero-
vatno da bi za konsolidaciju režima u Čehoslovačkoj, po uzoru na
SSSR, bilo dobro pronaći unutrašnjeg neprijatelja. I zbilja, čeho-
slovačke službe bezbednosti uz pomoć stručnjaka iz Moskve dale su
se u potragu za takvom osobom, ali se ispostavilo da je ona – sam
Slanski, koji je 1952. godine osuđen na smrt kao “opasan agent
imperijalizma”. Čak i ako se ovoj priči ne pokloni vera, tačno je
da je Slanski bio poslušan nalogoprimac i da ničim nije pokazao
sklonost ka samostalnom mišljenju, kritici ili isticanju.
Jedino što je povezivalo Slanskog i veliki broj saoptuženih na
njegovom procesu, o kome je potresno svedočanstvo ostavio Artur
London, bilo je njihovo jevrejsko poreklo. Kada se ima u vidu
42
“Afera belih mantila”, koju je Staljin pred svoju smrt počeo da pri-
prema, mogu se praviti pretpostavke da su svojevrsnu ulogu igrali
antisemitizam samoga Staljina (njegovi briljantni rivali u SKP(b)
bili su mahom Jevreji) ili njegova želja da se ruskim i istočnoev-
ropskim antisemitizmom posluži kao pokrićem za progone u toj
fazi. Da podsetimo: pomenuta afera počela je optužbom protiv
grupe lekara, od kojih su skoro svi bili Jevreji, da su sistematski,
pogrešnim lečenjem ili trovanjem, ubijali visoke sovjetske ruko-
vodioce, među kojima i Ždanova. Ovakav početak je, međutim,
mnogo ličio na prošlost, kada su, dvadesetak godina ranije, lekari
optuživani da su po nalogu istaknutih boljševika, kojima je zbog
toga kasnije suđeno, likvidirali ličnosti kao što su Kujbišev, Mak-
sim Gorki i drugi. U novoj čistki bili su pronađeni lekari, ali su
nedostajali nalogodavci, što je izazvalo razumljivu uznemirenost
u Staljinovoj okolini i što neke navodi na pretpostavku da je sama
ta okolina generalisimusu “pomogla” da umre, pretpostavku koja
nije do sada uverljivo dokazana. 43
Težnja terora da širi krug žrtava izvan onoga koji bi po napred
opisanim merilima bio racionalan neminovna je. On to mora da
čini iz dva razloga. Jedan je u tome što bi jasno postavljene granice

41 13. jun 1956.
42 Priznanje, Beograd, Prosveta, 1969 (prevod Vere naumov).
43 Kod nas takvu tezu zastupa A. Kolendić, Poslednji dani kulta ličnosti, rijeka, otokar
Keršovani, 1980.
140