Page 138 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 138

ugled koji uživaju i na predstave primitivnih ljudi o njihovom
            lakom, luksuznom, pa i raskalašnom životu, koja se sa zvanične
            strane potpiruje kako bi se pokazali razmaženim i nezahvalnim,
            socijalna zavist islednika i čuvara dobija potrebnog oduška u zado-
            voljstvu da se ponizi i muči neko ko je do juče, dok nije “dolijao”,
            živeo neopravdano dobro. Ovo sve prati i čudna optužba da je
            odnekud manje dostojan čovek koji protestuje zbog patnje drugih
            od onoga koji se buni samo kada je on u pitanju.
               U istom duhu postupali su i originalni sistemi, koje sadašnje
            desničarske diktature samo slede. Nacisti su ubrzo stavili van za-
            kona, pobili ili uhapsili sve vodeće komuniste i socijaldemokrate.
            Rasistički mit učinio ih je jevrejskim i stranim agentima. Ubrzo
            su svi samostalniji duhovi bili internirani ili oterani u izbeglištvo.
            Pripadnici antifašističkih stranaka doživeli su sličnu sudbinu u
            Italiji, a još goru u Frankovoj Španiji, ako nisu na vreme uspeli da
            se povuku s republikanskim snagama.
               U sistemima terora koji nisu neposredno proistekli iz građan-
            skog rata, udara ili nekog drugog žestokog političkog obračuna,
            ovakvih jasno izraženih neprijatelja nema pa komandanti terora
            počinju da se okreću na drugu stranu.
               “Crveni teror” za vreme oktobarske revolucije i odmah posle nje
            bio je upravljen prema stvarnim i potencijalnim kontrarevolucio-
            narima, koji su se identifikovali s oborenim poretkom te zbog toga
            nisu izazivali mnogo sažaljenja, mada je s vremenom i ovaj teror,
            kao jakobinski, dopuštao nagle, nepromišljene i sumarne obračune
            i kolektivne kazne u vidu uzimanja talaca ili osude zbog porekla
            ili socijalne pripadnosti. Aberaciju te vrste terora predstavljale su
            mere prema “kulacima”, koji su označeni krivim kao društveni sloj,
            mada su neke mere sovjetske vlasti preduzete u interesu ukupne
            privrede, omogućavale njihovo stvaranje i prosperitet. Međutim,
            Staljinov teror počinje onda kada je izgledalo da je SSSR izašao iz
            poslerevolucionarnih teškoća i kada je počinjao da biva priznat i
            od vlada koje su desetak godina ranije intervenisale svojim trupa-
            ma na strani kontrarevolucije. Izbor žrtava je sasvim drukčiji: one
            se sada traže upravo u sopstvenoj partiji, u revolucionarnoj eliti,
            među svima onima koji su dovoljno sposobni da budu rivali ili
            dobro poznati da bi njihova likvidacija široko odjeknula i izazvala
            zbunjenost i strah.
               Ne treba se i suviše dugo zadržavati na opštepoznatim činjeni-
            cama: Staljin i njegova okolina likvidirali su skoro sve stare boljše-

      138
   133   134   135   136   137   138   139   140   141   142   143