Page 138 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 138
ugled koji uživaju i na predstave primitivnih ljudi o njihovom
lakom, luksuznom, pa i raskalašnom životu, koja se sa zvanične
strane potpiruje kako bi se pokazali razmaženim i nezahvalnim,
socijalna zavist islednika i čuvara dobija potrebnog oduška u zado-
voljstvu da se ponizi i muči neko ko je do juče, dok nije “dolijao”,
živeo neopravdano dobro. Ovo sve prati i čudna optužba da je
odnekud manje dostojan čovek koji protestuje zbog patnje drugih
od onoga koji se buni samo kada je on u pitanju.
U istom duhu postupali su i originalni sistemi, koje sadašnje
desničarske diktature samo slede. Nacisti su ubrzo stavili van za-
kona, pobili ili uhapsili sve vodeće komuniste i socijaldemokrate.
Rasistički mit učinio ih je jevrejskim i stranim agentima. Ubrzo
su svi samostalniji duhovi bili internirani ili oterani u izbeglištvo.
Pripadnici antifašističkih stranaka doživeli su sličnu sudbinu u
Italiji, a još goru u Frankovoj Španiji, ako nisu na vreme uspeli da
se povuku s republikanskim snagama.
U sistemima terora koji nisu neposredno proistekli iz građan-
skog rata, udara ili nekog drugog žestokog političkog obračuna,
ovakvih jasno izraženih neprijatelja nema pa komandanti terora
počinju da se okreću na drugu stranu.
“Crveni teror” za vreme oktobarske revolucije i odmah posle nje
bio je upravljen prema stvarnim i potencijalnim kontrarevolucio-
narima, koji su se identifikovali s oborenim poretkom te zbog toga
nisu izazivali mnogo sažaljenja, mada je s vremenom i ovaj teror,
kao jakobinski, dopuštao nagle, nepromišljene i sumarne obračune
i kolektivne kazne u vidu uzimanja talaca ili osude zbog porekla
ili socijalne pripadnosti. Aberaciju te vrste terora predstavljale su
mere prema “kulacima”, koji su označeni krivim kao društveni sloj,
mada su neke mere sovjetske vlasti preduzete u interesu ukupne
privrede, omogućavale njihovo stvaranje i prosperitet. Međutim,
Staljinov teror počinje onda kada je izgledalo da je SSSR izašao iz
poslerevolucionarnih teškoća i kada je počinjao da biva priznat i
od vlada koje su desetak godina ranije intervenisale svojim trupa-
ma na strani kontrarevolucije. Izbor žrtava je sasvim drukčiji: one
se sada traže upravo u sopstvenoj partiji, u revolucionarnoj eliti,
među svima onima koji su dovoljno sposobni da budu rivali ili
dobro poznati da bi njihova likvidacija široko odjeknula i izazvala
zbunjenost i strah.
Ne treba se i suviše dugo zadržavati na opštepoznatim činjeni-
cama: Staljin i njegova okolina likvidirali su skoro sve stare boljše-
138