Page 134 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

što pridržava pravo da tek posle izvršenja dela oceni da li je i ko-
liko ono za njega štetno, nego mu je i sasvim svejedno ko će biti
kažnjen, jer su u njegovim očima svi pripadnici grupe, osuđene na
uništenje, isti. Tačnije rečeno, njega ne zanima krivica, već učinak
represalije, koja treba da postigne najveću meru užasavanja uz
nanošenje što veće biološke štete. U tom smislu je pokolj školske
dece u Kragujevcu sasvim “logičan” deo genocidnog terora. Neka
vrsta “krivice” koja nije sasvim apstraktna dobro dođe da se pojača
intenzitet terora i volja onih koji ga sprovode. Prema shvatanju
kolektivne odgovornosti, svi pripadnici naroda krivi su za sve što
učini neki njihov sunarodnik, svi komunisti za ono što uradi bilo
koji komunist ili nabeđeni komunist itd. I Hitler je, da bi pokre-
nuo “spontani” vandalizam “kristalne noći”, iskoristio atentat što
ga je u Parizu izvršio jedan maloletni Jevrejin na nekog nemačkog
diplomatskog službenika niskog ranga. Za to delo bili su odnekud
odgovorni svi Jevreji.
Postojeći i stvoreni rezervoar i naboj mržnje traži nekakav “de-
tonator”, nekakvu naglu promenu, bilo da je vrhovni terorski štab
iskoristi ili sam inscenira. Tako je sasvim mali incident bio dovo-
ljan da 1972. godine u Burundiju dođe do masakra većinskog
plemena Hutu (Bahutu), u kome je stradalo oko četvrt miliona
ljudi. Prema verodostojnim izveštajima, pobijena su sva četiri člana
vlade iz toga plemena, svi oficiri i skoro svi vojnici Hutu, polovina
učitelja koje je tada Burundi imao i hiljade službenika i trgovaca.
Preživela je samo jedna medicinska sestra i oko hiljadu srednjo-
školaca. Pleme Hutu predstavljalo je oko 85 odsto stanovništva
Burundija, ali su još od XVI veka vladajući sloj činili pripadnici
plemena Tutsi (Vatutsi), ratnici i stočari poreklom iz Etiopije, koji
su zemljoradničke Hutue pretvorili u neku vrstu kmetova. Zbog
ovakvog omera ne može se govoriti o genocidnom teroru, jer je reč
o držanju većine u pokornosti i socijalnoj podređenosti, kao što
to, uostalom na sistematski način pokušava režim u Južnoj Africi.
U susednoj Ruandi, koja je etnički isto sastavljena kao Burundi,
i pod belgijskom kolonijalnom upravom činila s njim admini-
strativnu celinu, pleme Hutu počelo je da se emancipuje 1959.
godine i posle tri godine krvavih obračuna postiglo dominaciju,
što je dovelo do masovne emigracije ostalih u susedni Burundi,
čime je pleme Tutsi tamo pojačano i, kao što smo videli, uspelo da
održi svoje prednosti. Navodni pokušaj tutsijevskog protivudara
u Ruandi doveo je do masovnih represalija. Za mesec dana, na

134