Page 114 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

valier), stvorio tako što je svoje privatne batinaše, tzv. “kagulare”,
pretvorio u državnu instituciju, strahujući isto toliko od naroda,
koliko i od redovne vojske i policije, koje su mu pomogle da uzme
vlast.
Takav je bio i SAVAK (Nacionalna organizacija za obaveštenja
i bezbednost) u carskom Iranu. Propisi kojima je 1957. godine
uspostavljena ova ustanova vrlo su poučno štivo. Između ostalog,
SAVAK je imao da goni sve one grupe i njihove pripadnike, čija je
delatnost oglašena ili će biti oglašena nezakonitom. Najvažnije je i
najzlokobnije, međutim, bilo to što su SAVAK-u data ovlašćenja
vojnog suda; ovo je značilo da on nije imao samo policijske funk-
cije otkrivanja prestupnika, nego i mogućnost da ih kažnjava po
nahođenju. Organizacija je bila vezana za vladu, a njenog šefa je po-
stavljao šah, što znači da je bila sasvim van sudskog sistema, pa čak
i van vojne hijerarhije i da je isključivo sprovodila vladarevu volju.
Slična je i zloglasna čileanska DINA, koja je kasnije promenila
ime u ANI (Nacionalna obaveštajna agencija). I nju je šef hunte ge-
neral Pinoče (Pinochet) posle krvavog obaranja predsednika Aljen-
dea (Allende) stvorio od “pouzdanih” kadrova, izbegavajući čak i
zaklete Aljendeove neprijatelje iz postojećih vojnih obaveštajnih
službi. Poznavaoci prilika u Čileu tvrde, međutim, da tamo deluje
ni manje ni više nego sedam tajnih službi, što među žrtve terora,
potencijalne žrtve i njima bliske ljude unosi još veću pometnju.
Ovakve ustanove upravo žele da budu ozloglašene, da izazivaju
jezu umesto pouzdanja u stabilnost režima.
U tajanstvene ali stare recepte stvaranja opšte strepnje spada i to
da terorski uredi imaju blaga, bezazlena i “humanitarna” imena, pa
ponekad zvuče kao da su naučna društva ili dobrotvorne ustanove.
Ime koje najpre pada na pamet odnosi se na odgovarajuću službu
Idija Amina u Ugandi, koja se, prema prilikama, nazivala Državni
istraživački biro (State Research Bureau) ili “istraživački kabinet”.
Ovaj “institut” imao je svoje jasne znake raspoznavanja: njegovi
“istraživači” dolazili bi uvek u kolima istoga tipa, izuvali žrtvu,
ubacivali je u prtljažnik i odvozili u nepoznatom pravcu. Više se
nikada ništa nije moglo saznati: od čoveka bi ostajale samo cipele.
Kao što smo videli, sličan je naziv sadašnje glavne tajne službe
u Čileu. Jedan od najgorih zatvora u Urugvaju zove se “Sloboda”
(Libertad). Sovjetski građani bi za vreme Staljinovog terora saznali
da je umro neki dostojnik NKVD, ako bi u zvaničnom nekrologu
stajalo da je dotični bio “veliki humanist”.

114