Page 112 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 112

Ovakvu osnovnu odluku sprovode organi upravne vlasti uz
            saradnju s paralelnim ili pomoćnim organizacijama, koje su u au-
            toritarnim sistemima česte. U tom pogledu postoje prilično velike
            razlike. Nekada je teror prepušten službama za borbu protiv sva-
            koga kriminala, redovnoj politici i redovnom sudstvu. Međutim,
            oni se često ne smatraju dovoljno pouzdanim i efikasnim, pa je
            teror češće vezan za posebne formacije, koje se osnivaju tako reći
            samo za terorske svrhe ili se takvom cilju prilagođavaju.
               Po samoj svojoj definiciji, tzv. politička ili “tajna” policija naj-
            bolje trpi ovakvo prilagođavanje. Ova ustanova, koja potiče iz
            apsolutizma da bi bila preuzeta i modernizovana u buržoaskim
            državama, za to ima sve preduslove jer u mnogo manjoj meri pod-
            leže nadzoru javnosti ili predstavničkih tela. Njen se budžet ne zna,
            njeni službenici nisu uniformisani i mnogi od njih se pretvaraju da
            imaju druga zanimanja, većina akcija su poverljive prirode, a spisi
            zaštićeni propisima o državnoj tajni. Što je najvažnije, dela kojima
            se one bave su najopasnija sa stanovišta političkog sistema, jer bi
            njihovo uspešno izvršavanje moglo predstavljati nepopravljivu šte-
            tu – dovelo bi do obaranja ili temeljite izmene toga sistema. Zato
            otkrivanje takvih dela tek pošto su izvršena i potonje kažnjavanje,
            pa i najstrože, njihovih izvršilaca izgledaju prekasni: preventiva
            je skoro isključivi zadatak tajne policije. Da bi ona bila sasvim
            uspešna, svi stanovnici ne mogu se, kao kod običnog kriminala,
            smatrati za podjednako opasne ili neopasne – jedan njihov deo
            je po prirodi stvari više sumnjiv, tj. ovakva služba smatra da je on
            skloniji političkom prestupništvu nego drugi.
               Ovi osnovi za sumnju ne dobijaju se nikako drukčije nego
            sopstvenom procenom nečijeg ponašanja, koje inače nigde nije
            zabranjeno. Setićemo se da je to u stvari traganje za ponašanjem
            koje odaje mišljenje, pa je u tom pogledu svaka politička policija
            Orvelova “policija misli”. Pod upravom dugovečnog i tvrdokor-
            nog Edgara Huvera (Hoover), osobe koju se nisu usuđivali da
            taknu ni najjači američki predsednici, pomenuti FBI (koji nije
            samo politička policija) sledio je izrazito desnu opštu orijentaciju
            svoga šefa, koja je odražavala i stav stvarne društvene elite u SAD.
            Spisak grupa i organizacija u koje se FBI infiltrirao preko svojih
            agenata-provokatora bio bi smešan kada ne bi delovao zlokobno.
            Pored militantnih (ali uvek levih) radikalnih pokreta, kao što su
            bili Crni Panteri ili Udruženje studenata za demokratsko društvo,
            tu su bili i naglašeno pacifistički i nenasilni crnački pokret za

      112
   107   108   109   110   111   112   113   114   115   116   117