Page 109 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

Privid poštovanja zakonitosti postoji i tamo gde se nevini ljudi
osuđuju za dela koja jesu unapred opisana i označena kao zločini
ili prestupi, ali ih oni nisu izvršili. Ma koliko rastegljiv bio famozni
čl. 58. nekadašnjeg Krivičnog zakonika RSFSR, pokušaj nasilnog
obaranja ustavnog poretka i akti terorizma jesu krivična dela pre-
ma većini krivičnih zakona sveta. Stvar je u tome što su optuženi
na moskovskim procesima osuđeni i smaknuti a da ta dela nisu
izvršili i što je to bila glavna terorska poruka takvih egzemplar-
nih suđenja: veliki vođa i njegova vlast toliko su moćni da mogu
svakoga koga odaberu kazniti za bilo koje krivično delo, ne samo
za ono koje nije izvršio, nego i za delo koje nije ni mogao izvršiti.
O tome su morali da razmišljaju i svi oni koji su čuli za sudbinu
jedne od “manjih” žrtava staljinističkog terora, kočničara tramvaja
u Kijevu, koji je oglašen za japanskog agenta zato što se navodno
spremao da svojim vagonom naleće na vozila u kojima su se nalazili
visoki rukovodioci. Kada se zna kolike su manevarske sposobnosti
tramvaja, jasno je da su šanse nesrećnog tramvajdžije da ostvari
svoj pakleni plan bile zaista sasvim male. 9
Teror danas obično živi iza sasvim pristojne pravne fasade.
Stvarno bezakonje, odnosno kršenje pravila legaliteta, događa se
tako što ne postoje nikakva prava jemstva, ne samo da čovek neće
biti kažnjen za delo za koje nije znao da je kažnjivo, nego da neće
biti osuđen nevin. Pretnja nevinima se pojačava odsustvom objek-
tivnog utvrđivanja krivice, koja je moguća i pored formalnih ga-
rantija koje daje (nepoštovani) zakon. Štaviše, postupak je u stvari
takav da sam po sebi predstavlja kaznu u vidu dugotrajnog lišenja
slobode bez dodira sa spoljnim svetom ili uz mučenje. U njemu
tek dolazi do izražaja licemerje u obliku perverznog izobličavanja
zakonitosti. Da bi neko bio osuđen, potrebni su dokazi. Najbolji
dokaz je priznanje, a ono se dobija pritiskom ili, još sigurnije,
torturom. Suđenje, koje može biti i javno, onda je samo završni,
formalno ispravni, čin jedne dijabolične predstave.
Otuda nam se čini da određenje terora treba dopuniti i fak-
tičkim odsustvom garantija za nepristrasno određivanje krivice.
Znajući da je utvrđivanje ovoga elementa u praksi vrlo otežano,
može se, skromnije, tvrditi da takvo stanje postoji svuda gde
se sistematski primenjuje tortura i gde je dozvoljeno primenji-
vanje mera, koje se po uobičajenim kriterijima mogu smatrati

9 r. Conquest, nav. delo, str. 405.
109