Page 111 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 111

Južnom Vijetnamu, gde su njihove snage neposredno, ili koristeći
                      službe tamošnjeg režima, sprovodile najbrutalniji teror, dok je,
                      istovremeno, svaki državljanin SAD mogao da računa na veliku
                      meru zaštite od samovoljnih i svirepih postupaka.
                         Naravno, “zona terora” u inače neterorskom sistemu ne može
                      da ostane sasvim izolovana: u SAD su se, na primer, Federalni
                      biro za istraživanje (FBI) i slične ustanove postarali da i lokalni
                      protivnici rata u Vijetnamu ne mogu da iskoriste svoja ustavna
                      prava da bi delovali na vladu bez rizika od maltretiranja, koje je
                      trebalo da zastraši sve njihove istomišljenike.


                      SUBjekTI TeRORA
                      U sistemu terora postoje tri glavna subjekta. Jedan je sam vršilac
                      terora (nazvali bismo ga “terorist” kada oznaku “terorizam” ne bi-
                      smo zadržali za metode borbe protiv vlasti), drugi je žrtva nasilja,
                      a treći je predmet zastrašivanja.

                      Terorske službe
                      Za razliku od terorizma, kod terora su sva tri osnovna subjekta
                      kolektivna. Vršilac terora ili “državni terorist” je, u stvari, sama
                      vlast. Osnovnu odluku da se teror primeni donose uvek najviši
                      organi, glavni odlučioci u državi, bilo da su tako ustavom označeni
                      ili de facto vrše takvu funkciju. Priče o tome da takvi organi “nisu
                      znali” za teror uvek se ispostavljaju kao netačne. Zanimljivo je,
                      međutim, da se one izmišljaju ne samo posle eventualnog raspada
                      terorskog sistema, kako bi se izbegla odgovornost, nego se one
                      šire i na vrhuncu terora da bi se uz postizanje straha najveći deo
                      mržnje kanalisao u pravcu nižih delova hijerarhije. To je karakte-
                      ristično za ličnu tiraniju, kada “veliki vođa” često želi da inspiriše
                      i ljubav i strah, i obožavanje i užas, i da – prozaičnije – zadrži
                      mogućnost za nagle zaokrete ako doza terora postane prejaka, pa
                      da gnevu naroda žrtvuje neku manje važnu figuru. I zaista, žrtva
                      terora u tome vidi neku utehu pa ne osporava ceo sistem, nego
                      neke njegove “devijacije”. Kao što je bagdadska sirotinja nekada
                      priželjkivala da se među njom pojavi Harun al Rašid, koji bi mi-
                      lostivo saslušao šta rade njegovi doglavnici i strogo ih kaznio, tako
                      su i bezbrojni pošteni i savesni sovjetski građani uzvikivali: “Kada
                      bi za ovo samo saznao drug Staljin!” Uostalom, najbešnji period
                      Staljinovog terora i dalje se uporno zove “ježovščina”, po imenu
                      šefa Staljinove tajne policije.

                                                                                     111
   106   107   108   109   110   111   112   113   114   115   116