Page 116 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

agentima inostranstva, izgleda sasvim logično da vojska preuzme i
delatnost tajne policije. Ona je, uostalom, na višem nivou i glavni
oslonac društveno-ekonomskog sistema koji se želi sačuvati, pa i
vrhovni politički arbitar, što svim tim sistemima daje pomenutu
pretorijansku crtu. U savremenom Urugvaju i Čileu, na primer,
kao i doskora u Argentini, istražne radnje u pogledu političkog
kriminala preduzimaju vojni organi, a “krivcima” sude, ako ika-
da dopru do suda, vojni sudovi, na način koji smo već ranije na
primerima pokazali. I u pukovničkom režimu u Grčkoj vojska je
preuzela istu funkciju.
Armiji se poveravaju ovakvi poslovi i onda kada njen uticaj
nije odlučujući u celoj zemlji. Ovo se dešava u već pomenutim
“zonama terora”, u koje se vojne jedinice upućuju posle neuspeha
civilnih vlasti da sačuvaju poredak od izazova lokalnog stanovni-
štva. To su u suštini činili Francuska u Alžiru, Holandija u Indo-
neziji, Velika Britanija u Severnoj Irskoj i u izvesnom smislu SAD
u Južnom Vijetnamu.
Vojska tada, u stvari, dobija politički zadatak, za koji ona ne
samo što nije po prirodi spremna, nego je pre toga na istom poslu
propala za to mnogo pogodnija civilna vlast s policijom. Abram
de Svan (de Swaan) dobro zapaža kako vojne jedinice suočene s
takvim problemom neminovno moraju da počnu da pribegavaju
terorskim metodima, a naročito mučenju. “Gušenje ustanka”
11
ili “pacifikacija” shvataju se kao taktička operacija, koja u oči-
ma komandanata mora da se eflkasno izvede primenom nasilja.
Čak i kada nije naređena odozgo, tortura počinje spontano da se
primenjuje u manjim jedinicama, jer je iskušenje komandira da
poštedi ili osveti svoje ljude, ili da uz “malo” batina i ozleda dođe
do važnih informacija i suviše jako. Ako se to jednom pokaže kao
uspešno, drugi će ponoviti, a viši oficiri se po pravilu neće proti-
viti efikasnim metodama... Pri tom, stupa na scenu i želja da se
u mučenje uvuče što više saučesnika. I tako postepeno dolazi do
sloma tradicionalno viteškog vojničkog ponašanja, demoralizacije
i deformacije, gde vojska postepeno počinje da stvara svoje speci-
jalizovane terorske službe i da biva neprepoznatljiva.
Pored ovoga, terorski poreci, iz raznih razloga, među kojima su
mogućnost zataškavanja i bojazan od kritike iz inostranstva važni
ali ne i jedini, u proces terora uključuju i prividno neinstituciona-
11 “terror as a government Service”, u m. Hoefnagels (ur.), Repression and Repressive
Violence, Amsterdam, Swets & zeitlinger, 1977, str. 43.
116