Page 110 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 110

krivičnom sankcijom, samo zato što se za neku osobu sumnja
            da je izvršila krivično delo. Tortura se izdvaja, jer je ona takva
            mera par excellence: ona je po uobičajenim merilima zabranjena
            i kao kazna. Međutim, njoj se pridružuju i drugi postupci, kao
            što su npr. dugotrajno lišavanje slobode (“preventivni zatvor”)
            ili uzimanje talaca. Uzimanje talaca je upadljivo i zato što vlast
            tim postupkom i sama priznaje da je reč o nevinim licima: ona,
            naime, preti njihovim smaknućem ako se pravi krivac ne prijavi
            ili ako neko treći, čak u budućnosti, posle uzimanja talaca, učini
            nešto ili propusti da to učini.
               Strogo govoreći, prilikom ovakvog određivanja trebalo bi tor-
            turu kao metod isleđivanja ili zastrašivanja van postupka utvrđi-
            vanja krivičnih dela odvojiti od mučenja kao svirepe, nečovečne
            i ponižavajuće kazne. U duhu navedenih Volterovih napomena,
            postojanje takvih kazni bilo bi za drugu vrstu osude, ali ne bi
            svedočilo o teroru. U praksi je, kako smo videli, ove dve pojave
            teško razlučiti. Štaviše, čak i kada bi bilo moguće mučenje kao
            kaznu sasvim izdvojiti i kada izgledi za takvu kaznu ne bi sami
            po sebi uticali na metode isleđivanja, pretnja svirepim kaznama
            teži da izazove preteranu meru straha, ako ni zbog čega drugoga,
            a ono zato što uvek postoji mogućnost osude nevinog, a telesna
            kazna je neispravljiva.
               Naglašavanje potrebe da primena mučenja i svirepog, nečoveč-
            nog i ponižavajućeg kažnjavanja bude sistematska razumljivo je
            zato što se, na žalost, povremeni ekscesi ove vrste mogu događati
            i u porecima koji nisu terorski, pa su čak nekada sasvim daleko od
            toga. Moguće je, štaviše, da sistem terora ne bude celovit, tj. da se
            teror primenjuje ograničeno. Ovim se ne misli na neke granice u
            metodi, već prvenstveno na to da se terorske mere odnose ili samo
            na deo teritorije ili na neke kategorije ljudi.
               Prvu vrstu ograničenja dobro poznaje kolonijalizam.
               U kolonijalnim posedima demokratskih država činilo se ono
            što se u samoj metropoli nikako nije smelo dogoditi. Francuska
            vojska i policija primenjivale su u želji da spreče osamostaljenje
            Alžira najsvirepije terorske mere, ali se to činilo samo u Alžiru i
            samo prema onima koji nisu bili naseljenici francuskog porekla
            (“koloni”). Velika Britanija nije birala sredstva u suzbijanju uro-
            đeničkih pokreta u Keniji, pa je i u najnovije vreme doživela me-
            đunarodnu osudu zbog postupaka u Severnoj Irskoj, koja čak nije
            ni kolonijalna teritorija. U sličnom su se odnosu nalazile SAD u

      110
   105   106   107   108   109   110   111   112   113   114   115