Page 105 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

propagandisti, vezuju za nju svoje političke sklonosti i nesklonosti,
pa terorom nazivaju način vladanja, ne pozivom na upotrebljena
sredstva, nego samo onda kada ne odobravaju poreklo vlade i
njene političke ciljeve, dok se iste takve metode, kada ih bolja
vlada koristi radi postizanja odobrenih ciljeva, nazivaju različitim
eufemizmima. Prošla su vremena kada su učesnici u opisanim ja-
kobinskim akcijama sebe s ponosom nazivali “pravim teroristima”
(vrais hommes de terreur) ili kada su boljševici ono što su smatrali
da moraju da čine s neprijateljima revolucije otvoreno nazivali
terorom.
Time što je ta reč postala sve omraženija i sve se češće potezala
da se ocrni neko ko se ne trpi, pa ma šta činio, terminologija se
počela brkati s etičkom ili političkom ocenom. Tako se postupa i
onda kada se ne posmatraju aktuelna stanja, već i pojave iz prošlo-
sti. Ako se veruje da je teror bio opravdan, neophodan, nametnut,
neizbežan itd., kao što se to često dešava i kako je to za “crveni
teror” govorio Lenjin – ne prestajući, međutim, da govori o teroru
– misli se da treba izbeći i tu ružnu oznaku.
Idući induktivno, dakle, tražeći osobine terora u svim poja-
vama koje je bilo ko spojio s terorskom etiketom upali bismo u
propagandističke i apologetske zamke, jer bi nam pristrasni ljudi
diktirali kako da se ponašamo, pa bismo terorom smatrali i ono
što to nije, a preskočili bismo terorske situacije koje tako nisu na-
zvane samo zato što nikome, sem nesrećnih žrtava, nisu smetale.
I dan danas se to dešava kada sistem terora postoji u zemlji koja je
strateški podjednako važna za oba vojno-politička bloka, gde vlada
koja sprovodi teror ne može da se svrsta u neku prepoznatljivu
političku kategoriju, a stanovništvo živi u ekonomskoj i socijalnoj
nerazvijenosti, što njegove patnje čini kulturno neinteresantnim
za većinu istraživača, jer se ovi ipak nalaze u razvijenim zemljama.
I naučnici, koji bi po određenju trebalo da budu uzor nepristra-
snosti, imaju takve predrasude: oni su ipak najosetljiviji prema
represiji koja pogađa intelektualce. Na njihovoj vrednosnoj lestvici,
na primer, sloboda izražavanja često se nalazi više od prava na život
beznačajnih ljudi, naročito kada je ono ugroženo elementarnom
bedom, lošim uslovima života i zaostalošću.
Kao što se vidi, u ovakav postupak trebalo bi unositi ispravke
i prenebregavati primere koji su neopravdano nazvani terorskim.
Kako to učiniti bez pouzdanog oslonca, i gde je taj oslonac? Tuđa
bi se aprioristička mišljenja i predrasude onda zamenili svojima,

105