Page 102 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

i posle pobede socijalističke revolucije, pa čak i kada se donese
jedan naoko savršen ustav, kakav je bio sovjetski od 1936. godine. 1
Ni istorijska epizoda, posle koje se reč “teror” preko francuskog
počela širiti u druge jezike u svom modernom značenju, ne daje
više nego nekoliko opštih naznaka.
Kao što je poznato i kako se često ponavlja, jakobinci su u jed-
nom trenutku krize francuske revolucije poverovali da radi odr-
žavanja njenih ugroženih tekovina pred napadom unutrašnjih i
spoljnih kontrarevolucionara kod protivnika treba da izazovu jak
strah širokom primenom najdrastičnijih mera, prvenstveno smrtne
kazne. Prema Robespjeru (Roberspierre):

Ako je svojstvo narodne vlade u miru vrlina, svojstva na-
rodne vlade u revoluciji su istovremeno i vrlina i teror, vrlina
bez koje je teror fatalan, teror bez koga je vrlina nemoćna.
Teror nije ništa do pravda, brza, stroga, nesavitljiva; on je
tako emanacija vrline. 2

Za teror je bila stvorena i odgovarajuća zakonska osnova propisima
koji su organima revolucije davali ovlašćenja da hapse “sumnjiva”
lica; istim normama postupak pred revolucionarnim sudovima
postao je krajnje uprošćen – ukinuti su branioci, svedoci nisu više
bili neophodni, sloboda sudijskog uverenja učinjena je neograni-
čenom, a pravni lekovi su isključeni. Uz sve to, jedina sankcija
bila je pogubljenje.
Dok su u Parizu i u takvim uslovima, pod uticajem “nepot-
kupljivog” Robespjera i njemu sličnih revolucionara, mogli da se
sprečavaju potpuna samovolja narodnih sudova i tužilaca i orgija-
nje denuncijanata, drukčije su bile neke vrste “kaznenih ekspedici-
ja”, koje su posebni izaslanici vlade preduzimali u “nepouzdanim”
delovima unutrašnjosti Francuske. Tamo je teror postao sasvim
nediskriminativan, žrtve su proizvoljno birane, a “revolucionarna
pravda” počela da služi ličnim obračunima i zadovoljavanju zavi-
sti. Jedan od najsurovijih takvih izaslanika bio je Fuše (Fouché),
kasniji Napoleonov ministar policije i kraljevski diplomat posle
restauracije burbonske monarhije. Taj prilagodljivi čovek, koji se

1 uzgred budi rečeno, svi redaktori toga ustava, sem Andreja Višinskog, bili su uskoro
pobijeni.
2 “Discours et rapports de robespierre”, nav. kod e. Carr, The Bolshevik Revolution, Har-

mondsworth, Penguin, 1966, str. 163.
102