Page 99 - Thomas Mann - Čarobni breg

RAZGOVORI ZA STOLOM

Za vreme obeda u šarenoj trpezariji, mladom Hansu Kastorpu je bilo malo neprijatno što
mu je od one šetnje koju je napravio na svoju ruku ostalo drhtanje glavom kao u njegovog
dede: to drhtanje bi se gotovo redovno javljalo baš za stolom, i bilo je nemoguće sprečiti ga,
a vrlo teško sakriti ga. Pored toga što je dostojanstveno naslanjao bradu na okovratnik, a što
se nije moglo stalno činiti, izmišljao je razna sredstva da bi prikrio svoju slabost, — na
primer, pokretao bi glavu što je moguće više, obraćajući se u razgovoru čas desno čas levo,
ili bi, kad kašiku prinosi ustima, naslonio levu podlakticu na sto, da bi imao čvršće držanje,
čak bi se u pauzama između jela i nalaktio i naslanjao glavu na ruku, iako je u njegovim
očima to bio prostakluk, i mogao je da prođe, strogo uzevši, samo u ovom društvu bolesnika
oslobođenih mnogih obzira. Ali sve je to bilo neugodno, i malo je trebalo pa da mu sasvim
ogadi obede, koje je inače znao da ceni zbog napregnutosti i zanimljivosti koje su sobom
donosili.
Međutim, bila je istina — i Hans Kastorp je to dobro znao — da ova po njega stidna
pojava, protiv koje se borio, nije poticala samo od tela, nije se mogla objasniti samo
ovdašnjim vazduhom i teškoćama aklimatizacije, već je izražavala neko duševno uzbuđenje i
bila čak u tesnoj vezi sa onom napregnutošću i onim zanimljivostima.
Madam Šoša je na obede dolazila gotovo uvek kasno, i dok ne bi došla, sedeo je Hans
Kastorp i nije mogao da drži mirno noge, jer je očekivao da staklena vrata tresnu, čime je
njen ulazak bio neizbežno propraćen, i znao je da će se tada trgnuti i osetiti da mu se lice
hladi, što se onda zbilja uvek i događalo. U početku je svaki put okretao ljutito glavu i
nemarnu i zakasnelu ženu gnevnim očima pratio do njenog mesta za »stolom boljih Rusa«,
pa bi čak poluglasno i kroz zube promrmljao za njom pogrdnu reč, kakav uzvik ljutitog
negodovanja. Ali sad to više nije činio, već bi glavu pognuo duboko nad tanjirom, pa se pri
tom čak i za usnu ujedao, ili se namerno i izveštačeno okretao na drugu stranu, jer mu se
činilo da više nema prava da se ljuti, da nije dovoljno slobodan da kudi, već da je i on
saučesnik u toj neprijatnosti i za to odgovoran pred drugima — ukratko, stideo se, i ne bi bilo
tačno reći da se stideo zbog gospođe Šoša, već se baš on stideo pred ljudima, — što je
uostalom bilo sasvim izlišno, pošto se niko u trpezariji nije obazirao na porok gospođe Šoša
niti na stid Hansa Kastorpa zbog toga, izuzimajući možda nastavnicu, gospođicu Engelhart,
njemu s desne strane.
Ovo jadno stvorenje shvatilo je da je, zahvaljujući osetljivosti Hansa Kastorpa na
treskanje vratima, nastao izvestan afektivan odnos između njenog mladog suseda za stolom i
te Ruskinje, zatim, da karakter takvog odnosa nije mnogo važan kad sam odnos postoji, i
najzad, da njegovo pretvaranje da je ravnodušan — i to vrlo rđavo pretvaranje, usled
nedostatka glumačkog dara i vežbe — ne znači slabljenje već pre jačanje, višu fazu toga
odnosa. Bez pretenzija i nade za sebe lično, gospođica Engelhart je stalno opširno govorila o
gospođi Šoša, nesebično i ushićeno, i bilo je čudnovato da je Hans Kastorp, ako ne odmah a
ono vremenom, jasno uvideo i potpuno prozreo njeno podbadanje i draženje, štaviše, da mu
je to bilo odvratno, mada se zato nije manje rado podavao tom uticaju i zanosio njim.
»Tras!« reče stara devojka. »To je ona. Čovek ne mora da pogleda da bi video ko je ušao.
Naravno, evo je, ide — kako samo divno ide — sasvim kao mačkica prilazeći tanjiriću s
mlekom! Volela bih da promenimo mesto da biste je mogli posmatrati tako zgodno i lako
kao što mogu ja. Sasvim razumem da ne možete uvek da okrećete glavu k njoj — bog bi
znao šta bi sve mogla da uobrazi kad bi to primetila... Sad kaže onima za stolom dobar dan....