Page 102 - Thomas Mann - Čarobni breg

profila, da su joj oči suviše rastavljene i da joj držanje nije nimalo dobro, ali su joj zato
ruke zaista lepe i »fino izvajane«. I govoreći to pokušao je da prikrije drhtanje glave, ali je
pri tom ne samo morao primetiti da nastavnica zapaža njegove uzaludne napore, već je sa
najvećom odvratnošću primetio da i njoj samoj drhti glava. Inače, bila je to samo politika i
neprirodno lukavstvo što je gospođu Šoša nazvao »lepom Minkom«, jer je tako mogao dalje
da pita:
»Kažem »Minka«, a kako se ona u stvari zove? Mislim, njeno kršteno ime. Pošto ste
neosporno tako zaluđeni njom, morate sigurno znati i njeno ime.«
Nastavnica je razmišljala.
»Čekajte, znala sam ga«, reče. »Znala sam ga. Ne zove li se Tatjana? Ne, tako nije, a nije
ni Nataša, Nataša Šoša? Ne, tako nisam čula. Stojte, setila sam se! Zove se Avdotja. Ili nešto
tako slično. Jer sigurno je da se ne zove Kaćenka ili Ninočka. Zbilja sam zaboravila. Ali se
lako mogu obavestiti, ako vam je stalo do toga.«
Sutradan je zbilja znala ime. Izgovorila ga je za ručkom, kad su tresnula staklena vrata.
Gospođa Šoša zvala se Klavdija.
Hans Kastorp ne razumede odmah. Zatražio je da mu se ime ponovi i izgovori slovo po
slovo, dok ga nije shvatio. Zatim ga izgovori nekoliko puta, gledajući crvenih očiju prema
gospođi Šoša i kao probajući joj ga.
»Klavdija«, reče, »da, tako sasvim može da se zove, to se potpuno slaže.« Nije krio radost
koju je osećao zbog tog intimnog saznanja i otada je govorio samo »Klavdija« kad bi hteo

reći gospođa Šoša. »Vaša Klavdija pravi kuglice od hleba, kao što vidim. To baš nije
otmeno.« — »Sve zavisi od toga ko to čini«, odgovori nastavnica. »Klavdiji to pristaje.«
Zaista, obedi u dvorani sa sedam stolova imali su za Hansa Kastorpa najveću draž. On je
žalio kad bi se koji završio, ali se tešio time što će sasvim uskoro, kroz dva ili dva i po časa,
sedeti opet na tom mestu, i kad je opet sedeo za stolom, činilo mu se kao da se nikad nije
dizao. A šta se događalo u međuvremenu? Ništa. Kratka šetnja do potočića ili do Engleske
četvrti, malo odmora u stolici. To nije bio ozbiljan prekid, nekakva teško savladljiva
prepreka. Bila bi druga stvar kad bi se tu isprečio rad, kakva briga i nevolja, preko čega se ne
bi moglo lako preći, što u mislima nije lako pregledati. Ali to nije bio slučaj u mudro i srećno
organizovanom životu u Berghofu, Hans Kastorp je bio u stanju, čim se digne sa stola, da se
odmah raduje idućem obedu — ukoliko bi reč »radovati se« izražavala tačno onu vrstu
iščekivanja sa kojom je on očekivao nov susret sa bolesnom gospođom Klavdijom Šoša, i ne
bi bila reč suviše laka, vesela, prosta i obična. Moguće je da je čitalac sklon da u odnosu na
ličnost Hansa Kastorpa i njegov unutrašnji život smatra samo takve izraze, to jest vesele i
obične, za podesne i dozvoljene; ali mi podsećamo da on kao razuman i savestan mlad čovek
nije mogao prosto da se »raduje« što vidi gospođu Šoša i što mu je blizu, i pošto mi to
moramo znati, konstatujemo da bi on te reči, kad bi mu ih predložili, odbio sležući
ramenima.
Da, postao je nadmen u pogledu na izvesne reči i izraze — pojedinost koja zaslužuje da
bude spomenuta. Hodao je dok su mu obrazi goreli i pevušio za sebe, pevušio u sebi, jer duša
mu je bila u muzičkom i senzitivnom raspoloženju. Pevušio je jednu pesmicu koju je čuo, ko
zna gde i kada, u nekom društvu ili na nekom koncertu u dobrotvorne svrhe, kako peva neki
slabačak sopran, i koje se sad najednom prisetio, — jedna nežna besmislica koja počinje:

I reč jedna— bože sveti! —
koliko mi sreće dadne,