Page 104 - Thomas Mann - Čarobni breg

STRAH RASTE. O JEDNOM I DRUGOM DEDI I O ŠETNJI ČAMCEM U SUTONU

Vreme je bilo preterano rđavo, — u tom pogledu Hans Kastorp nije imao sreće sa svojim
kratkim boravkom u ovom kraju. Nije baš padao sneg, ali je danima padala teška i gadna
kiša, gusta magla je pokrivala dolinu, a nepogode smešno izlišne — jer je ionako bilo toliko
hladno da su u trpezariji čak i založili — tutnjale su uz odjeke koji su se razvučeno i dugo
orili.
»Šteta«, reče Joahim. »Mislio sam da jednom sa doručkom u torbi odemo do Šacalpa, ili
da napravimo kakav drugi izlet. Ali izgleda da od toga neće biti ništa. Nadajmo se da će
tvoja poslednja nedelja biti bolja.«
Ali Hans Kastorp odgovori:
»Ne mari. Nije mi nimalo stalo do toga. Ni moj prvi izlet nije mi prijao. Najbolje se
odmaram kad živim tako od danas do sutra, bez mnogo promena. Promena je za one stalne, a
meni, sa moje tri nedelje, šta će meni promena?«
Tako je i bilo: bio je već dovoljno zauzet i apsorbovan i onim oko sebe. Ako se nečemu
nadao, i ispunjenje i razočaranje iščekivalo ga je ovde, a ne na nekom Šacalpu. Dosada ga
nije mučila; naprotiv, počeo je da strahuje da će kraj njegovog boravka doći suviše brzo.
Druga nedelja je prolazila, dve trećine njegovog vremena uskoro će proteći, a čim počne
treća, već će se misliti na spremanje. Prvo osveženje njegovog čula vremena odavno je bilo
prošlo; već su dani počeli da lete, i to su činili iako se svaki pojedini od njih širio u
neprestano obnavljanom iščekivanju i rastao od tihih, zatajenih doživljaja... Zaista, vreme je
čudna zagonetka i teško je razjasniti ga.
Da li će biti potrebno da se izbliže ukaže na one zatajene doživljaje koji su jednovremeno
usporavali i ubrzavali dane Hansa Kastorpa? Ali oni su svima poznati, to su bili, u svojoj
sentimentalnoj ništavnosti, skroz obični doživljaji, pa i u kakvom pametnijem slučaju, u
kome je više nade i izgleda, na koji bi se mogla primeniti neukusna pesmica I reč jedna —
bože sveti!..., oni se ne bi mogli drukčije odvijati.
Bilo je nemoguće da madam Šoša primeti ma šta od niti koje su vezivale izvestan sto sa
njenim, dok je neobuzdana želja Hansa Kastorpa bila da ona primeti nešto od toga, i to što je
moguće više. Mi to nazivamo neobuzdanim, pošto je njemu bio sasvim jasan besmisleni
karakter njegovog slučaja. Ali ko se nalazi u stanju u kome se on nalazio ili je počinjao da se
nalazi, taj hoće da je drugoj strani poznato njegovo stanje, pa i kad je stvar sasvim
besmislena. Takav je čovek.
Dakle, pošto se gospođa Šoša za vreme jela okrenula dva-triput slučajno ili usled
magnetnog dejstva ka onom stolu i uvek susrela oči Hansa Kastorpa, četvrti put je pogledala
namerno, pa je i tada srela njegove oči. Peti put nije ga baš uhvatila na delu: nije upravo bio
na straži. Ali je odmah osetio da ga gleda, i očima joj tako revnosno polete u susret da se ona
okrete smešeći se. Nepoverenje i ushićenje ispuniše mu dušu kad je video taj osmejak.
Ako je smatrala da je detinjast, onda se varala. Njegova potreba za prefinjenošću bila je
znatna. Kod šeste prilike, kad je slutio, osećao, došao do unutrašnjeg saznanja da gleda u
njegovom pravcu, pravio se da sa velikim nezadovoljstvom posmatra jednu bubuljičavu
gospođu koja je prišla njegovom stolu da bi porazgovarala sa ruskom staricom, izdržao je
gvozdenom voljom bar dva ili tri minuta, i nije popustio dok nije bio siguran da ga
mongolske oči više ne posmatraju, — čudna komedija koju je gospođa Šoša ne samo mogla
već i trebalo da prozre, da bi je velika delikatnost Hansa Kastorpa i njegovo vladanje sobom
naterali na razmišljanje... Desilo se i ovo: u pauzi, između dva jela, gospođa Šoša se nemarno