Page 100 - Thomas Mann - Čarobni breg

Trebalo bi ipak da pogledate, tako je prijatno posmatrati je. Kad se smeška i govori kao sad,
na jednom obrazu joj se pojavi jamica, ali ne uvek, samo kad hoće. Da, to vam je zlato od
žene, razmaženo stvorenje, zato i jeste tako nemarna. Takva stvorenja čovek mora da voli,
hteo-ne hteo, jer kad vas ljute svojom nemarnošću, i sam taj jed je razlog više da im budemo
odani, takva je sreća ljutiti se a ipak morati voleti ,..«
Tako je mrmljala nastavnica ispod ruke, da je drugi ne čuju, dok je maljava rumen na
obrazima te usedelice podsećala na nenormalnu temperaturu njenog tela; a njeno pohotljivo
brbljanje prožimalo je jadnog Hansa Kastorpa do srži kostiju. Izvestan nedostatak
samostalnosti stvorio je kod njega potrebu da čuje kako s treće strane potvrđuju da je madam
Šoša divna žena, a sem toga, ovaj mladić je želeo da ga neko spolja ohrabri, da bi se predao
osećanjima kojima su se neprijatno opirali njegov razum i njegova svest.
Inače, ti razgovori bili su od male koristi u pogledu stvarnih pojedinosti, jer gospođica
Engelhart i pored najbolje volje nije znala da kaže ništa bliže o gospođi Šoša, ništa više nego
svako drugi u sanatorijumu; ona je nije poznavala, nije se mogla čak ni pohvaliti da ima s
njom nekog zajedničkog poznanika, i jedino čime je u očima Hansa Kastorpa mogla dobiti
bilo je to što je iz Kenigsberga — dakle ne baš daleko od ruske granice — i što je natucala
ruski,— oskudne zasluge, ali koje je Hans Kastorp bio gotov da smatra kao nekakav daleki
lični odnos prema gospođi Šoša.
»Ona ne nosi prsten«, reče on, »ne nosi burmu, kao što vidim. Kako to? Pa ona je udata
žena, rekoste mi vi?«
Nastavnica se zbuni, kao da je priterana u škripac i kao da mora da se pravda, toliko se

osećala odgovornom za gospođu Šoša u pogledu Hansa Kastorpa.
»Ne treba to tako ozbiljno da shvatite«, reče ona. »Znam sigurno da je udata. U to se
apsolutno ne može sumnjati. Što sebe naziva gospođom, to nije samo radi većeg ugleda, kao
što čine neke gospođice strankinje kad postanu malo zrelije, ne, mi svi znamo da ona zaista
ima muža, tamo negde u Rusiji, to je poznato u celom mestu. Kao devojka imala je drugo
ime, rusko a ne francusko, neko na -anov ili -ukov, znala sam ga, ali sam ga opet zaboravila;
ako hoćete, raspitaću se o tome; ima ovde sigurno više njih kojima je to ime poznato. A
prsten? Ne, prsten ne nosi, to je i meni palo u oči. Bože moj, možda joj ne stoji lepo, možda
joj pravi ruku širokom. Ili nalazi da je to ćiftinski, nositi burmu, prosto jednu glatku kariku...
nedostajao bi još samo svežanj ključeva... ne, za to je ona sigurno suviše široka duha... Meni
je to poznato, sve ruske žene imaju nečeg slobodnog i širokog u svojoj prirodi. Sem toga,
takva burma ima upravo nečeg što nas odbija i trezni, to je, zar ne, simbol potčinjenosti, da
tako kažem, on ženi daje direktno nečeg monaškog, od nje pravi svetu bopu. Nimalo se ne
čudim što to nije po ukusu gospođe Šoša... Tako divna žena, u najlepšim godinama... Bez
sumnje da nema ni volje ni razloga da svakom muškarcu kome pruži ruku da odmah da oseti
njenu bračnu vezu...«
Blagi bože, sa kakvim se žarom nastavnica zalagala! Hans Kastorp joj je sasvim
prestrašeno gledao u lice, ali ona je odolela njegovom pogledu sa nekom vrstom divlje
zbunjenosti. Zatim su oboje ćutali neko vreme da bi došli k sebi. Hans Kastorp je jeo, trudeći
se da prikrije drhtanje glave. Najzad reče:
»A muž? Zar se on nimalo ne stara o njoj? Zar je ne posećuje nikad ovde gore? A šta je
on upravo?«
»Činovnik. Ruski državni činovnik, u jednoj sasvim dalekoj guberniji, u Dagestanu,
znate, to leži sasvim na istoku, iza Kavkaza, tamo je premešten. Ne, rekla sam vam već da ga
ovde gore još niko nije video. A ipak, ovoga puta je opet ovde već treći mesec.«
»Znači, ona nije ovde prvi put?«