Page 103 - Thomas Mann - Čarobni breg

i taman da doda:

kad sa tvoje usne sleti
i u moje srce padne —

kad najednom sleže ramenima, reče »smešno!« i nežnu pesmicu ostavi i odbaci kao
neukusnu i budalasto sentimentalnu — odbaci sa izvesnom strogošću i melanholijom. U
takvoj prisnoj pesmici može nalaziti zadovoljstva i uživanja kakav mladić koji je »poklonio
svoje srce«, kao što se obično kaže, »poklonio« na dozvoljen način, časno i sa lepim
izgledima, nekoj zdravoj guščici dole u ravnici, i koji bi se prepustio tim dozvoljenim,
razumnim i u osnovi veselim osećanjima. Za njega i njegovu vezu sa gospođom Šoša — reč
»veza« ide na njegov račun, mi za nju skidamo sa sebe svaku odgovornost — takva pesmica
apsolutno ne priliči; ležeći u svojoj stolici za odmaranje, oseti se pobuđen da o njoj izrekne
estetski sud nazivajući je »budalastom«, i stade usred strofe, naprćivši nos, mada za trenutak
ne nađe ništa pogodnije.
Ali jedna stvar mu je pričinjavala zadovoljstvo dok je ležao i osluškivao svoje srce, svoje
telesna srce, koje je brzo i razgovetno lupalo u tišini — u tišini koju propisuje kućni red i
koja je za vreme glavnog ležanja i odmaranja vladala u celom Berghofu. Lupalo je
tvrdoglavo i nametljivo, to njegovo srce, kao što je gotovo stalno činilo otkako je bio ovde
gore, ali je Hansu Kastorpu odskora to manje smetalo nego prvih dana. Sad se nije više
moglo reći da lupa na svoju ruku, bez razloga i bez veze sa dušom. Takva veza je sad

postojala ili je bar nije bilo teško pronaći; za egzaltiranu aktivnost tela moglo se lako naći
opravdanje u sličnom duševnom stanju. Dovoljno je bilo da Hans Kastorp samo pomisli na
gospođu Šoša — a on je na nju mislio — pa da već ima osećanje koje se slaže sa lupanjem
srca.