Page 97 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 97

kao i po slikama u ulju, koje su poticale od njegove vlastite amaterske ruke, i tamo visile po
        zidovima. Pošto mu je darovala dva deteta, sina i kćer, njeno lako i grozničavo telo preneto
        je u ove krajeve, i za nekoliko meseca ono se potpuno istrošilo i usahnulo. Priča se da je
        Berens,  koji  ju  je  obožavao,  ovim  udarom  tako  teško  bio  pogođen  da  je  neko  vreme  bio
        zapao u duboku melanholiju i postao vrlo čudan, i da je na ulici padao u oči zbog kikotanja,
        gestikuliranja i razgovora sa samim sobom. Posle toga se više nije vratio u prvobitnu sredinu,
        već je ostao u samom mestu: svakako i zato što se verovatno nije mogao rastati od groba, ali
        od presudnog značaja biće da je manje sentimentalan razlog bilo to što se i on sam malo
        zarazio  i  što  je,  prema  njegovom  vlastitom  naučničkom  mišljenju, i njemu baš ovde bilo
        mesto. Tako se nastanio kao jedan od lekara koji su sapatnici onih o čijem se lečenju staraju;
        koji se ne bore protiv bolesti nezavisno od nje, u potpunoj slobodi i lično netaknuti, već i
        sami nose njeno obeležje  —  čudan  ali  nimalo  redak  slučaj,  koji  ima  i  dobre  i  nezgodne
        strane. Drugarstvo između lekara i pacijenata treba svakako  pozdraviti, i može se primiti da
        je samo onaj ko pati u stanju da bude vođ i spasilac onih što pate. Ali zar je moguće da
        duhovno gospodari jednom silom onaj koji i sam spada u njene robove? Može li da oslobađa
        onaj koji je i sam potlačen? Bolestan lekar ostaje paradoks, problematična pojava za obično
        osećanje. Neće li možda njegovo naučno poznavanje bolesti pre biti pomućeno i pometeno
        ličnim  iskustvom,  negoli  obogaćeno  i  moralno  ojačano?  On  ne  posmatra  bolest  jasnim
        pogledom protivnika, on je zbunjen,  on se jasno ne opredeljuje; i  sa svom potrebnom
        obazrivošću čovek mora da se pita da li neko ko pripada svetu bolesti može upravo da bude
        zainteresovan  za  lečenje,  ili  čak  samo  za  negovanje  drugih,  na  isti  način  kao  i  zdrav

        čovek...
            Ponešto od te sumnje i tog razmišljanja izrazio je Hans Kastorp na svoj način, kad je sa
        Joahimom ćaskao o Berghofu i njegovom šefu, ali Joahim na to primeti da se uopšte ne zna
        da li je savetnik Berens još i danas pacijent — verovatno da je već davno ozdravio. Svoju
        praksu je počeo on ovde odavno, — neko vreme je radio samostalno i brzo se pročuo kao
        dijagnostičar sa finim sluhom i siguran grudni hirurg. Zatim ga je angažovao Berghof, zavod
        za  koji  je  njegovo  ime  tesno vezano,  evo  biće već deset  godina...  Tamo  pozadi, na kraju
        severozapadnog krila, nalazi se njegov stan (doktor Krokovski stanuje nedaleko odatle), a
        ona dama od starog plemstva, sestra  nastojnica, o  kojoj  je tako podrugljivo govorio
        Setembrini  i  koju  je  Hans  Kastorp  dosad  samo  letimice  video,  vodi  domaćinstvo  staroga
        udovca. Inače, savetnik Berens živi sam, jer njegov sin studira na nemačkim univerzitetima,
        a kći mu je već udata, i to za jednog advokata iz francuskog dela Švajcarske. Mladi Berens bi
        dolazio ponekad u goste za vreme raspusta, što se za vreme Joahimovog bavljenja ovde već
        jednom  dogodilo,  i  on  reče  da  su  dame  u  sanatorijumu  onda  bile  vrlo  uzbuđene,  da  je
        temperatura skakala, ljubomora dovodila do prepirke i svađe na terasama za odmaranje, i da
        je za specijalan pregled kod doktora Krokovskog vladala navala...
            Asistentu je za njegovu privatnu ordinaciju bila ustupljena jedna soba koja se — kao i
        velika dvorana  za pregled,  laboratorija, operaciona  sala  i  atelje  za  zračenje  —  nalazila u
        dobro osvetljenom suterenu zgrade. Mi govorimo o suterenu zato što kamene stepenice, koje
        iz prizemlja vode tamo, daju zbilja utisak kao da se spuštamo u podrum — što je samo varka.
        Jer prvo, prizemlje je bilo  prilično  uzdignuto,  a  drugo,  cela  zgrada  Berghofa  bila  je
        podignuta na strmom zemljištu, uz brdo, a te »suterenske« prostorije gledale su napred, na
        vrt i dolinu: okolnost koja je u neku ruku bila u suprotnosti sa tim stepenicama i potirala
        njihovo dejstvo i smisao. Jer čovek je svakako mislio da se tim stepenicama spušta ispod
        nivoa zemlje, ali se dole i dalje nalazio na visini zemlje ili samo nekoliko stopa nad njom, —
        utisak koji je zabavljao Hansa Kastorpa kad je jednom posle podne pratio svoga rođaka u te
   92   93   94   95   96   97   98   99   100   101   102