Page 97 - Thomas Mann - Čarobni breg

kao i po slikama u ulju, koje su poticale od njegove vlastite amaterske ruke, i tamo visile po
zidovima. Pošto mu je darovala dva deteta, sina i kćer, njeno lako i grozničavo telo preneto
je u ove krajeve, i za nekoliko meseca ono se potpuno istrošilo i usahnulo. Priča se da je
Berens, koji ju je obožavao, ovim udarom tako teško bio pogođen da je neko vreme bio
zapao u duboku melanholiju i postao vrlo čudan, i da je na ulici padao u oči zbog kikotanja,
gestikuliranja i razgovora sa samim sobom. Posle toga se više nije vratio u prvobitnu sredinu,
već je ostao u samom mestu: svakako i zato što se verovatno nije mogao rastati od groba, ali
od presudnog značaja biće da je manje sentimentalan razlog bilo to što se i on sam malo
zarazio i što je, prema njegovom vlastitom naučničkom mišljenju, i njemu baš ovde bilo
mesto. Tako se nastanio kao jedan od lekara koji su sapatnici onih o čijem se lečenju staraju;
koji se ne bore protiv bolesti nezavisno od nje, u potpunoj slobodi i lično netaknuti, već i
sami nose njeno obeležje — čudan ali nimalo redak slučaj, koji ima i dobre i nezgodne
strane. Drugarstvo između lekara i pacijenata treba svakako pozdraviti, i može se primiti da
je samo onaj ko pati u stanju da bude vođ i spasilac onih što pate. Ali zar je moguće da
duhovno gospodari jednom silom onaj koji i sam spada u njene robove? Može li da oslobađa
onaj koji je i sam potlačen? Bolestan lekar ostaje paradoks, problematična pojava za obično
osećanje. Neće li možda njegovo naučno poznavanje bolesti pre biti pomućeno i pometeno
ličnim iskustvom, negoli obogaćeno i moralno ojačano? On ne posmatra bolest jasnim
pogledom protivnika, on je zbunjen, on se jasno ne opredeljuje; i sa svom potrebnom
obazrivošću čovek mora da se pita da li neko ko pripada svetu bolesti može upravo da bude
zainteresovan za lečenje, ili čak samo za negovanje drugih, na isti način kao i zdrav

čovek...
Ponešto od te sumnje i tog razmišljanja izrazio je Hans Kastorp na svoj način, kad je sa
Joahimom ćaskao o Berghofu i njegovom šefu, ali Joahim na to primeti da se uopšte ne zna
da li je savetnik Berens još i danas pacijent — verovatno da je već davno ozdravio. Svoju
praksu je počeo on ovde odavno, — neko vreme je radio samostalno i brzo se pročuo kao
dijagnostičar sa finim sluhom i siguran grudni hirurg. Zatim ga je angažovao Berghof, zavod
za koji je njegovo ime tesno vezano, evo biće već deset godina... Tamo pozadi, na kraju
severozapadnog krila, nalazi se njegov stan (doktor Krokovski stanuje nedaleko odatle), a
ona dama od starog plemstva, sestra nastojnica, o kojoj je tako podrugljivo govorio
Setembrini i koju je Hans Kastorp dosad samo letimice video, vodi domaćinstvo staroga
udovca. Inače, savetnik Berens živi sam, jer njegov sin studira na nemačkim univerzitetima,
a kći mu je već udata, i to za jednog advokata iz francuskog dela Švajcarske. Mladi Berens bi
dolazio ponekad u goste za vreme raspusta, što se za vreme Joahimovog bavljenja ovde već
jednom dogodilo, i on reče da su dame u sanatorijumu onda bile vrlo uzbuđene, da je
temperatura skakala, ljubomora dovodila do prepirke i svađe na terasama za odmaranje, i da
je za specijalan pregled kod doktora Krokovskog vladala navala...
Asistentu je za njegovu privatnu ordinaciju bila ustupljena jedna soba koja se — kao i
velika dvorana za pregled, laboratorija, operaciona sala i atelje za zračenje — nalazila u
dobro osvetljenom suterenu zgrade. Mi govorimo o suterenu zato što kamene stepenice, koje
iz prizemlja vode tamo, daju zbilja utisak kao da se spuštamo u podrum — što je samo varka.
Jer prvo, prizemlje je bilo prilično uzdignuto, a drugo, cela zgrada Berghofa bila je
podignuta na strmom zemljištu, uz brdo, a te »suterenske« prostorije gledale su napred, na
vrt i dolinu: okolnost koja je u neku ruku bila u suprotnosti sa tim stepenicama i potirala
njihovo dejstvo i smisao. Jer čovek je svakako mislio da se tim stepenicama spušta ispod
nivoa zemlje, ali se dole i dalje nalazio na visini zemlje ili samo nekoliko stopa nad njom, —
utisak koji je zabavljao Hansa Kastorpa kad je jednom posle podne pratio svoga rođaka u te