Page 95 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 95
Ali bi na to ipak trebalo misliti, reče Hans Kastorp u sebi, da bi čovek zbilja uživao u
životu i uvideo da je to divna i u suštini gotovo čarobna okolnost. Razume se da se događalo
u naročitom smeru to što su se žene smele oblačiti čarobno i divno, a da se ne ogreše o
pristojnost: u pitanju je bila sledeća generacija, rasplođavanje ljudskoga roda, baš to. Ali šta
onda ako je žena iznutra bolesna, ako nije sposobna da bude majka — šta onda? Ima li onda
neke svrhe da nosi rukave od tila da bi kod muškaraca izazvala ljubopitstvo za njeno telo —
njeno iznutra bolesno telo? To očigledno nije imalo svrhe i trebalo bi da važi za nepristojno i
da bude zabranjeno. Jer da se muškarac interesuje za bolesnu ženu, u tome je nesumnjivo
bilo tako malo razuma kao... pa da, kao što je u svoje vreme bilo u potajnom interesovanju
Hansa Kastorpa za Pšibislava Hipea. Glupo poređenje, malo neprijatna uspomena. Ali ona je
iskrsla u njemu spontano i bez nekakvog učešća s njegove strane. Uostalom, na ovom mestu
prekide se njegovo sanjalačko razmišljanje, poglavito zato što mu pažnju opet privuče doktor
Krokovski, koji je bio upadljivo podigao glas. Iza svoga stočića stajao je zaista raširenih ruku
i ukoso nagnute glave, i uprkos geroka izgledao bezmalo kao Gospod na krstu!
Pokazalo se da je doktor Krokovski na kraju svoga predavanja pravio veliku propagandu
za duševno sekciranje i raširenih ruku pozivao sve da dođu k njemu. Dođite k meni, rekao je,
samo drugim rečima, vi koji ste nevoljni i pritisnuti jadom! A on je, to se nesumnjivo videlo,
bio uveren da su svi bez izuzetka bili nevoljni i pritisnuti jadom. Govorio je o skrivenoj
patnji, o stidu i tuzi, o spasonosnom dejstvu analize; veličao je prosvetljavanje nesvesnoga,
preporučivao ponovno preobraćanje bolesti u svestan afekat, podsticao na poverenje i
obećavao ozdravljenje. Tada opusti ruke, opet ispravi glavu, pokupi knjige i hartije kojima se
poslužio pri predavanju, i pritisnuvši taj svežanj, kao kakav profesor, pod levu mišku, udalji
se kroz promenoar, uzdignute glave.
Svi ustadoše, odgurnuše stolice i počeše lagano da izlaze istim putem kojim je i doktor
napustio trpezariju. Izgledalo je kao da se svi koncentrično tiskaju za njim, sa svih strana,
oklevajući, ali i ne opirući se, u ošamućenoj jednodušnosti, kao da prate svirača iz Hamelna.
Hans Kastorp zastade u ovoj bujici, držeći rukom naslon svoje stolice. Ja sam ovde gost,
pomisli; zdrav sam i sa mnom se, hvala bogu, uopšte ne računa, a za iduće predavanje neću
čak ni biti ovde. Vide kako izlazi gospođa Šoša, kao prikradajući se, sa isturenom glavom.
Nije ni primetio da mu Joahim prilazi, provlačeći se između stolica, i nervozno se trže kad
mu se rođak obrati.
»Došao si u poslednjem trenutku«, reče Joahim. »Jesi li bio daleko? Kako je bilo?«
»O, sasvim lepo«, odgovori Hans Kastorp. »Da, bio sam prilično daleko. Ali moram
priznati da mi je manje prijalo nego što sam očekivao. Bez sumnje da je bilo pre vremena, a
možda nije ni trebalo da činim. Zasad to više neću da radim.«
Joahim ga ne upita da li mu se predavanje svidelo, a Hans Kastorp ne reče ništa o tome.
Kao po prećutnom dogovoru, ni kasnije se nijednom rečju nisu osvrnuli na to predavanje.