Page 101 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Ah ne, već treći put. A u međuvremenu boravi drugde na sličnim mestima. — Naprotiv,
ona njega posećuje ponekad, ne često, jednom godišnje, na kratko vreme. Može se reći da
žive odvojeno, a ona ga posećuje ponekad.«
»Pa da, kad je bolesna. ..«
»Sigurno, ona je bolesna. Ali ne toliko. Ipak nije tako ozbiljno bolesna da bi morala
stalno da živi u sanatorijumu i rastavljena od muža. Mora da tu ima još i drugih razloga.
Ovde se opšte pretpostavlja da ima i drugih. Možda joj se ne dopada u Dagestanu, iza
Kavkaza, u tako divljem, dalekom kraju, to najzad ne bi bilo nimalo čudno. Ali mora da
malo zavisi i od muža, ako joj se kod njega nikako ne sviđa. On istina nosi francusko ime, ali
je ipak ruski činovnik, a to su vam sirovi ljudi, kao što mi možete verovati. Videla sam
jednom jednog od njih, imao je zaliske boje gvožđa i jedno od onih crvenih lica... Podmitljivi
su u najvećoj meri, a sem toga svi su zaljubljeni u votku, u rakiju, znate... Reda radi pojedu
neku sitnicu, koju mariniranu pečurku ili parčence morune, a uz to piju — u fantastičnim
količinama. I to oni nazivaju zakuskom...«
»Vi svu krivicu bacate na njega«, reče Hans Kastorp. »Ali mi ipak ne znamo da možda
nije krivica do nje ako se ne slažu. Čovek treba da je pravičan. Kad je tako posmatram, pa
onda taj ružan manir da treska vratima... ja ne mislim da je ona neki anđeo, nemojte mi,
molim vas, uzeti za zlo, ja u nju, eto, ne bih imao poverenja. Ali vi niste nepristrasni, vi ste
preko ušiju zaljubljeni u nju...«
Tako bi ponekad govorio. Sa lukavstvom koje u stvari nije odgovaralo njegovoj prirodi,
on se pravio da veruje kao da ushićenje gospođice Engelhart za gospođu Šoša ne znači ono

što je — kako je vrlo dobro znao — uistinu značilo, već kao da je to ushićenje neka
nezavisna smešna činjenica, sa kojom je on, samostalni Hans Kastorp, mogao da zadirkuje
staru devojku, držeći se na hladnom i humorističnom odstojanju. I pošto je bio siguran da će
njegova saučesnica dopustiti i podneti to drsko izvrtanje činjenice, to time nije ništa
rizikovao.
»Dobro jutro!« reče on. »Jeste li dobro spavali? Nadam se da ste sanjali svoju lepu
Minku?... Kako samo pocrvenite kad se spomene njeno ime! Sasvim ste se zacopali u nju, to
nemojte da poričete!«
I nastavnica, koja je zaista pocrvenela i koja se duboko nagla nad svoju šolju, prošapta
levim uglom usana:
»Sram vas bilo, gospodine Kastorpe! To nije lepo od vas što me dovodite u takvu
nepriliku tim svojim aluzijama. Svi primećuju da se nje tiče i da mi govorite stvari zbog
kojih moram da crvenim...«
Čudna je bila igra ta dva suseda za stolom. Oboje su znali da su lagali dvostruko i
trostruko, da je Hans Kastorp zadirkivao nastavnicu samo zato da bi mogao da govori o
gospođi Šoša, a u isto vrzme nalazio u tome nezdravo i indirektno zadovoljstvo da se šali sa
starom devojkom koja je, sa svoje strane, na to pristajala: prvo iz podvodačkih razloga, zatim
i stoga što se, da bi ugodila mladiću, zbilja malo zacopala u gospođu Šoša, i najzad što je
nalazila neko jadno zadovoljstvo u tome da je on zadirkuje i da ona zbog toga crveni. To su
oboje znali o sebi i o drugom, i znali da to svako od njih zna o sebi i o onom drugom, i to je
sve bilo zapleteno i nečisto. Ali iako su zamršene i nečiste stvari bile Hansu Kastorpu uopšte
odvratne, i mada je u ovom slučaju od njih osećao odvratnost, ipak je nastavio da se brčka u
tom mutljagu, umirujući sebe mišlju da je on ovde samo gost i da će uskoro otputovati.
Praveći se da je sasvim objektivan, znalački je sudio o spoljašnjosti te »nemarne« žene,
konstatovao da gledana en face izgleda nesumnjivo mlađa i lepša nego iz