Page 94 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 94

ograđivanje,  onu  bezbednost  i  ono  uljuđivanje  bludnih  instinkata,  koji  vode  uobičajenoj
        harmoniji, urednom ljubavnom životu. Ta borba između sila čednosti i ljubavi — jer to je u
        stvari posredi — kako se ona završava? Ona se na izgled završava pobedom čednosti. Strah,
        pristojnost,  čedno  gnušanje,  drhtava  potreba  za  čistotom,  sve  to  potiskuje ljubav,  drži je
        sputanu u mraku, dopušta njenim konfuznim zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne
        u svem mnoštvu i snazi, dođu do svesti i izražaja. Ali ta pobeda čednosti samo je prividna,
        samo Pirova pobeda, jer zapovest ljubavi ne može se zagušiti, nad njom se ne može izvršiti
        nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona živi, u mračnim dubinama svoje tajne ona i dalje teži
        da  se  ispuni,  ona  probija  mađijski  krug  čednosti  i  izbija  ponovo,  iako  u  preobraženom,
        sasvim izmenjenom  obliku... A kakav je  oblik,  kakva maska pod  kojom se opet javlja
        odgurnuta i potisnuta ljubav? Tako zapita doktor Krokovski i pogleda duž redova, kao da
        ozbiljno očekuje odgovor od svojih slušalaca. Ali i to je on sam morao da kaže, pošto je već
        rekao toliko stvari. Niko sem njega to nije znao, a on će sigurno još i to znati, to mu se videlo
        na licu. Očiju užarenih, bled kao vosak i crne brade, uz to u apostolskim sandalama preko
        sivih vunenih čarapa, on sam kao da je simbolički predstavljao tu borbu čednosti i strasti o
        kojoj je govorio. Bar takav je utisak imao Hans Kastorp dok je, kao i svi ostali, s najvećom
        napetošću  čekao da čuje u kom  se obliku opet  pojavljuje potisnuta  ljubav.  Žene su  jedva
        disale. Državni tužilac Paravan brzo pročačka još jednom uvo da bi u odsudnom trenutku bio
        spreman i sposoban da dočeka odgovor. Tada reče doktor Krokovski: »U obliku bolesti!«
        Simptom bolesti je samo prerušeno ljubavno dejstvo, a svaka bolest preobražena ljubav.
            Sad su znali, mada svi možda nisu umeli to da cene. Uzdah prođe dvoranom, a državni

        tužilac  Paravan  značajno  klimnu  glavom  u  znak  odobravanja,  dok  je  doktor  Krokovski
        nastavio da razvija svoju tezu.
            Hans Kastorp, sa svoje strane, saže glavu da razmisli o onome što je čuo i da se upita da li
        je razumeo. Ali kako je bio nevešt u takvoj vrsti razmišljanja, a sem toga malo troma duha
        usled zlosrećne šetnje, bilo je lako odvratiti mu pažnju, i zbilja, nju mu odmah i odvratiše
        leđa ispred njega i ruka koja je pripadala tim leđima i koja se podiže i savi pozadi, da bi pred
        samim očima Hansa Kastorpa podigla svoju upletenu kosu.
            Bilo je vrlo mučno imati tu ruku tako blizu pred očima: hteo-ne hteo, čovek je morao da
        je  posmatra,  proučava  u  svim  njenim  nedostacima  i  ljudskim  osobenostima  kojima  se
        odlikovala, kao da je gleda kroz uveličavajuće staklo. Ne, zaista, ta ruka nije imala baš ničeg
        aristokratskog, ta suviše zdepasta ruka učenice sa kako bilo podsečenim noktima (čovek nije
        bio sasvim siguran da su prsti na spoljašnjoj strani zglobova bili sasvim čisti, a koža kraj
        noktiju bila je izgrivena, u to nije bilo nikakve sumnje). Hans Kastorp razvuče usne, ali mu
        oči ostadoše prikovane za ruku gospođe Šoša, i on se sasvim ovlaš i neodređeno seti onoga
        što je doktor Krokovski rekao o buržoaskom opiranju koje se suprotstavlja ljubavi... Mišica
        je bila lepša, ta mišica nemarno savijena iza glave, jedva prekrivena rukavom, jer je materija
        za rukav bila tanja od materije za bluzu — bila je najlakši til — tako da je ruka bila kao
        ozarena lakim sjajem, i bila bi sigurno manje graciozna bez tog prozračnog omota. Bila je u
        isto vreme nežna i puna — i sveža, po svemu sudeći. U pogledu nje nije svakako moglo biti
        ni govora o nekom buržoaskom opiranju.
            Sa pogledom upravljenim na ruku gospođe Šoša, Hans Kastorp je snevao. Kako se samo
        žene oblače! Pokazuju ponešto od zatiljka i grudi, preobraze ruke prozirnim tilom... To one
        čine u celom svetu da bi izazvale naše čežnjive žudnje. O bože, pa život je bio lep! Bio je lep
        baš zahvaljujući tim sasvim prirodnim stvarima kao što je to primamljivo oblačenje žena, —
        jer to je bilo sasvim prirodno i tako obično i svuda usvojeno, da se na to jedva i mislilo i to se
        dopuštalo nesvesno i bez ikakve galame.
   89   90   91   92   93   94   95   96   97   98   99