Page 92 - Thomas Mann - Čarobni breg

ANALIZA

Srećom, u blizini vrata, na kraju reda, ukaza se jedno slobodno mesto. On se sa strane
prikrade do njega i napravi lice kao da tu sedi već odavno. Publika, prateći s pažnjom prvih
pet minuta svaku reč doktora Krokovskog, jedva ga je primetila; i to je bilo dobro, jer on je
strašno izgledao. U licu je bio bled kao krpa, a odelo mu je bilo umrljano krvlju, tako da je
ličio na zločinca koji tek što je izvršio svoje nedelo. Dama, koja je sedela ispred njega,
okrete, istina, glavu kad je seo, i pogleda ga svojim uzanim očima. To je bila madam Šoša,
on ju je poznao sa izvesnim osećanjem ogorčenja. Do vraga, zar opet! Kad će već jednom da
ga ostave na miru? Mislio je da će ovde moći da sedi mirno, stigavši do cilja, i da se malo
odmara, a evo, baš ona mora da mu sedi pod nosom — slučajnost kojoj bi se u drugim
prilikama možda radovao, ali ovako umornom i iznurenom kakav je bio, šta mu je to trebalo?
To je samo značilo još veće opterećenje za njegovo srce, i za vreme celog predavanja biće
napregnut. Pogledala ga je baš kao Pšibislavljevim očima, zagledala mu lice i mrlje od krvi
na odelu — prilično bezobzirno i nametljivo uostalom, kao što i odgovara manirima žene
koja treska vratima. Kako se samo rđavo držala! Ne kao žene iz sredine u kojoj je odrastao
Hans Kastorp, koje bi pravih leđa okretale glavu susedu za stolom, govoreći pri tom
vrhovima usana. Gospođa Šoša je sedela skljokano i mlitavo: leđa joj behu povijena, ramena
je opustala napred, a sem toga je i glavu držala istureno, tako da joj je na razrezu bele bluze
za potiljkom strčao kičmeni pršljen. I Pšibislav je na sličan način držao glavu, ali on je bio
odličan učenik čiji je život bio besprekoran (mada to nije bio razlog što je Hans Kastorp od
njega pozajmio olovku) — dok je bilo jasno i očigledno da je nemarno držanje gospođe
Šoša, njeno lupanje vratima, bezobzirnbst s kojom bi čoveka gledala, bilo u vezi sa njenom
bolešću, štaviše izražavalo ono slobodno ponašanje, ona ne baš časna ali upravo neizmerna
preimućstva kojima se dičio gospodin Albin...
Dok je Hans Kastorp gledao opuštena leđa gospođe Šoša, njegove se misli pomutiše,
prestadoše da budu misli i postadoše neko sanjarenje u kome je, kao iz velike daljine,
odjekivao otegnuti bariton doktora Krokovskog, njegovo mekano izgovoreno r. Ali tišina u
dvorani, duboka pažnja kojoj su se svi unaokolo bili predali, delovala je na njega, ona ga
prosto probudi iz sanjarenja. On pogleda oko sebe... Pored njega je sedeo pijanista s retkom
kosom, s glavom uvučenom u vrat, i pažljivo slušao, otvorenih usta i skrštenih ruku.
Nastavnica, gospođica Engelhart, malo dalje, imala je požudne oči i crveno užarene pege na
obrazima — vatra koja se nalazila i na licima drugih žena: Hans Kastorp ju je primetio i na
licu gospođe Salomon, tamo pored gospodina Albina, i na ženi pivara Magnusa, onoj istoj
što je stalno mršavila. Na licu gospođe Šter, nešto dalje pozadi, ocrtavao se izraz tako
prostačkog ushićenja, da je to bilo jadno videti, a gospođica Levi, sa licem kao slonovača,
poluotvorenih očiju i s rukama položenim na kolena kraj naslona stolice, potpuno bi ličila na
mrtvaca da joj se grudi nisu jako i pravilno dizale i spuštale, zbog čega je Hansa Kastorpa
pre podsećala na voštanu figuru neke žene, koju je jednom video u panoptikumu i koja je u
grudima imala mehanizam. Više gostiju držalo je ruku na uvetu da bolje čuje, ili su bar
nagoveštavali taj pokret, držeći ruku donekle podignutu prema uvetu, kao da su se od silne
pažnje ukočili. Državni tužilac Paravan, jedan mrk, na izgled vrlo snažan čovek, kažiprstom
čak pročačka uvo da bi bolje čuo, i onda ga opet okrete u pravcu odakle su dolazile reči
doktora Krokovskog.
A o čemu je govorio doktor Krokovski? Kakav je bio tok njegovih misli? Hans Kastorp
se pribra da bi uhvatio taj tok, što mu nije odmah pošlo za rukom, jer nije čuo početak, a u