Page 93 - Thomas Mann - Čarobni breg

razmišljanju o opuštenim leđima gospođe Šoša beše propustio i ono kasnije. Ticalo se jedne
sile ... one sile... ukratko, ticalo se sile ljubavi. Sasvim razumljivo. Jer ta tema je bila
naznačena u opštem naslovu tog ciklusa predavanja, a o čemu bi drugom i mogao da govori
doktor Krokovski, pošto je to baš bilo njegovo područje? Bilo je zaista malo čudno da
najednom sluša predavanje o ljubavi, dok je inače uvek bilo govora samo o stvarima kao što
je transmisioni pogon na brodovima. Kako se neko usuđuje da usred bela dana, i to pre
podne, pred damama i gospodom raspravlja o predmetu tako mučnom i diskretnom? Doktor
Krokovski je raspravljao o njemu na mešovit način, jednovremeno pesničkim i učenim
stilom, bezobzirno naučno, ali poetski treperavim tonom, što se mladome Hansu Kastorpu
činilo malo čudno, iako je baš to možda bio razlog što su dame imale tako vrele obraze, a
gospoda čačkala uši. Govornik je naročito reč »ljubav« upotrebljavao stalno u nekom
pomalo neodređenom smislu, tako da se nikad nije tačno znalo šta se njom misli i da li ona
znači pobožno osećanje ili putenu strast, što je izazivalo utisak morske bolesti. Nikad u
svome životu Hans Kastorp nije čuo tu reč izgovorenu tako često jedno za drugim kao ovde i
danas, štaviše, kad bi dobro razmislio, činilo mu se da je ni on nije još nikad izgovorio, niti
čuo iz tuđih usta. Možda je to bila zabluda — svakako je nalazio da reč ne dobija čestim
ponavljanjem. Naprotiv, ta dva tugaljiva sloga, s mekanim konsonantom i tamnim vokalom,
vremenom su mu postala odvratna, i u njemu izazivala predstavu kao od razvodnjenog mleka
— nešto plavičasto belo, pekmezasto, pogotovu u poređenju sa svim onim snažnim što je
doktor Krokovski, tačno uzevši, o tome govorio. Jer bar ovo je bilo jasno, da su se mogle
reći smele stvari a da se ljudi ipak ne razbegnu, ako čovek postupa kao on. On se nikako nije

zadovoljavao time da govori, i to s nekom vrstom zanosnog ritma, o opšte poznatim
stvarima, ali o kojima se obično ne govori; on je razarao iluzije, neumoljivo je odavao čast
saznanju, nije ostavljao mesta za sentimentalno verovanje u dostojanstvo sedih vlasi i
anđeosku čistotu nejakog deteta. Uostalom, i uz gerok je nosio povijeni mekani okovratnik i
sandale na sivim čarapama, što je davalo utisak ubeđenja i idealizma, ali je to ipak gotovo
zaprepastilo Hansa Kastorpa. Potkrepljujući pomoću knjiga i razbacanih listića, koji su ležali
pred njim na stolu, svoja razlaganja raznovrsnim primerima i anegdotama, pa čak recitujući i
stihove u više mahova, doktor Krokovski je govorio o užasnim oblicima ljubavi, o čudesnim,
bolnim i strahotnim promenama njenoga lika i njene svemoći. Među svim prirodnim
nagonima, rekao je, ona je najkolebljivija i najviše ugrožena, iz osnova je sklona zabludelosti
i strašnoj izopačenosti, a u tom nema ničeg čudnog. Jer taj moćni impuls nije ništa
jednostavno, on je po svojoj prirodi mnogostruko složen, i to — ma kako legitiman u celini
izgledao — sastavljen je sve iz samih izopačenosti. Ali kako, i to s pravom — tako nastavi
doktor Krokovski — kako sasvim opravdano odbijamo da na osnovu izopačenosti delova
zaključimo da je izopačena i celina, to smo neminovno prinuđeni da legitimnost celine, ako
ne potpuno a ono bar delimice, prenesemo na pojedine izopačenosti. To zahteva logika, i on
moli svoje slušaoce da to imaju na umu. To su duševni otpori i korektivi, instinkti pristojni i
od reda, nekakvog — gotovo bi rekao buržoaskog kova, pod čijim se izjednačujućim i
ograničavajućim dejstvom razni izopačeni delovi stapaju u ispravnu i korisnu celinu —
pored svega čest i srećan proces, ali čiji se ishod (kako malo prezrivo dodade doktor
Krokovski) ne tiče ništa lekara i mislioca. Međutim, u jednom drugom slučaju taj proces ne
uspeva, neće i ne treba da uspe, a ko bi, tako se pitao doktor Krokovski, bio u stanju da kaže
da to možda nije baš plemenitiji slučaj, za dušu dragoceniji? Jer u tom slučaju jedna naročita
napetost i strast, koje prelaze obične buržoaske razmere, svojstvene su obema grupama sila,
kako ljubavnom nagonu tako i onim suprotnim impulsima, među kojima treba naročito
spomenuti stid i gađenje, — i ta borba među njima, vođena u podzemlju duše, sprečava ono