Page 85 - Thomas Mann - Čarobni breg

HIPE

Tako se izdvojila nedelja. Njeno popodne bilo je sem toga obeleženo i odlaženjem u
šetnju kolima, što su preduzimale razne grupe gostiju: više kola sa dva konja uzvezlo se
posle čaja lagano uz prilaz sanatorijumu i zaustavilo pred glavnim ulazom da primi goste
koji su kola poručili, poglavito Ruse, i to Ruskinje.
»Rusi se uvek šetaju kolima«, reče Joahim Hansu Kastorpu; oni su zajedno stajali pred
portalom i zabave radi posmatrali kako kola odlaze. »Voze se u Klavedel, ili do jezera, ili u
dolinu Fliela, ili do Klostersa, to su ciljevi šetnje. I mi možemo jednom da se provozamo dok
si ovde, ako ti to čini zadovoljstvo. Ali verujem da si zasad dosta zauzet aklimatiziranjem i
nije ti potrebno da što drugo preduzimaš.«
Hans Kastorp se složi s tim. On je imao cigaretu u ustima, a ruke je držao u džepovima od
pantalona. Tako je posmatrao kako mala, živahna, stara ruska gospođa, njena mršava unuka i
još dve dame sedaju u jedna kola: to su bile Marusja i madam Šoša. Ova je imala tanak
mantil, sa španglom pozadi, ali je bila bez šešira. Ona sede pored starice u dno kola, dok su
mlade devojke zauzele mesto na zadnjem sedištu. Sve četiri su bile vesele i neprestano su
brbljale na svom jeziku tako mekanom kao da je bez kostiju. One su govorile i smejale se
zbog ćebeta, kojim su jedva mogle da pokriju noge, smejale se ruskim slatkišima koje je
starica ponela u drvenoj kutiji postavljenoj vatom i izreckanom hartijom, i koje je već sada
počela da nudi ... Hans Kastorp je sa živim učešćem raspoznavao tamni glas gospođe Šoša.
Kao uvek kad bi se pred njim pojavila ta nehatna žena, iznova bi postao svestan one ličnosti,
za kojom je neko vreme tragao i koja mu se u snu bila javila. Ali smeh Marusjin, izgled
njenih okruglih, mrkih očiju, koje su detinjasto gledale više maramice kojom je pokrivala
usta, njene visoke grudi, koje su iznutra bile ne malo bolesne, sve to podsećalo ga je na nešto
drugo, nešto potresno, što je nedavno bio primetio, i on obazrivo i ne okrećući glavu pogleda
ispod oka Joahima. Ne, hvala bogu, njegovo lice nije bilo tako pegavo kao onda, a ni usne
mu sad nisu bile onako bolno izobličene. Ali on je gledao Marusju — i to u stavu i sa
izrazom očiju koje nisu imale ničega vojničkog, koje su, naprotiv, izgledale tako sumorne i
nesvesne sebe da ih je čovek morao smatrati za potpuno civilne. Uostalom, on se odmah trže
i dođe sebi, i brzo pogleda Hansa Kastorpa, koji jedva nađe vremena da skrene pogled na
drugu stranu i pogleda kud bilo u vazduh. Istovremeno je osećao da mu srce lupa — bez
razloga i na svoju ruku, kao pggo mu se to ovde, hteo-ne hteo, dešavalo.
Ostatak nedelje nije doneo ničeg naročitog, sa izuzetkom možda obeda koji su se, pošto
nisu mogli biti obilniji nego što su bili, bar isticali osobitom delikatnošću jela. (Za ručak su
imali pileći chaud-froid, garniran rakovima i cepanim trešnjama; uz sladoled kolače u
korpicama ispletenim od špinovanog šećera, a potom još i svež ananas.) Uveče, pošto je
popio svoje pivo, Hans Kastorp se osećao još u većoj meri iznuren, zimogrožljiv i tromih
udova nego ranijih dana; reče svome rođaku već oko devet sati laku noć, povuče hitro perinu
do pod bradu i zaspa kao zaklan.
Ali već sutrašnji dan, prvi ponedeljak, dakle, koji je naš gost proveo ovde gore, doneo je
još jednu periodičnu promenu u svakodnevnom rasporedu: naime jedno od onih predavanja
koja je doktor Krokovski držao svakih četrnaest dana u trpezariji pred svom punoletnom
publikom Berghofa koja zna nemački a ne spada u moribunde. Ticalo se, kao što je Hans
Kastorp doznao od svog rođaka, jednog niza povezanih predavanja, jednog popularnog
naučnog kursa pod opštim nazivom »Ljubav kao patogeni činilac«. Ova poučna zabava
održavala se posle drugog doručka, i, kako opet reče Joahim, nije bilo dopušteno — ili se na