Page 83 - Thomas Mann - Čarobni breg

smatrate da ovo spada u rok službe? O, ja znam, vama je poznat trik kako da u ropstvu
sačuvate svoj ponos. Vraški trik! Ne razume se u to svako u Evropi. Muzika? Ne upitaste li
vi mene da li sam ljubitelj muzike? E pa, kad kažete »ljubitelj« (Hans Kastorp se upravo nije
sećao da je tako kazao), izraz nije loše izabran, on ima u sebi nijansu ljubazne frivolnosti.
Dobro, pristajem! Da, ja sam ljubitelj muzike — što ne znači da je naročito cenim, kao što,
recimo, cenim i volim reč, tog nosioca duha, to oruđe, to sjajno ralo napretka... Muzika... ona
je nešto samo upola artikulisano, sumnjivo, neodgovorno, indiferentno. Možda ćete mi reći
da može da bude i jasna. Ali, i priroda može biti jasna, i potočić može biti jasan, pa šta nam
to pomaže? To nije prava jasnost, to je neka sanjalačka jasnost koja ništa ne znači i ni na što
ne obavezuje, jasnost bez konzekvence, i opasna zato što nas zavodi da se pored nje
umirimo... Neka muzika dobije i izraz velikodušnosti. Lepo! Ona će time raspaliti naša
osećanja. Međutim, treba da raspali naš razum! Muzika izgleda da je oličenje pokreta — pa
ipak sumnjam da nije kvijetistična. Dozvolite mi da u svojoj tezi odem u krajnost: ja prema
muzici gajim antipatiju političke prirode.«
Ovde Hans Kastorp nije mogao da se ne lupi po kolenu i uzvikne da tako što u svom
životu još nije čuo.
»Ipak razmislite o tome«, reče Setembrini smešeći se. »Muzika je neocenjiva kao najviše
sredstvo da izazove oduševljenje, kao sila koja nas goni napred i nagore, kad naiđe na duh
već pripremljen za njen uticaj. Ali literatura treba da joj prethodi. Od same muzike svet ne bi
mogao napredovati. Sama muzika je opasna. Za vas lično, inženjeru, muzika je neosporno
opasna. Odmah sam to primetio po vašem licu, čim sam došao.«

Hans Kastorp se nasmeja.
»Ah, moje lice ne smete gledati, gospodine Setembrini. Ne možete da zamislite koliko mi
vazduh ovde kod vas ne prija. Teže mi pada da se kod vas aklimatiziram nego što sam
mislio.«
»Bojim se da se ne varate.«
»Ne, zašto? Vrag će ga znati, ali još sam neprestano tako vreo i umoran.«
»Ipak nalazim da direkciji treba biti zahvalan za koncerte«, reče Joahim razmišljajući.
»Vi ste stvar posmatrali sa jednog višeg stanovišta, gospodine Setembrini, tako reći kao
književnik, i tu vam neću protivrečiti. Ali ja ipak nalazim da ovde čovek treba da je zahvalan
za to malo muzike. Ja nisam naročito muzikalan, a zatim ni komadi koji se ovde sviraju nisu
nešto naročito — ni klasično ni moderno, već prosto neka orfeumska muzika. Ali to je ipak
prijatna promena. Time se valjano ispuni nekoliko časova, hoću reći: time se oni izdele i
ispune svaki pojedinačno, tako da čovek ima nešto od toga, dok se ovde inače na strašan
način traće časovi i dani i nedelje... Vidite, jedna tačka ovog skromnog koncerta traje možda
nekih sedam minuta, zar ne, i oni su nešto za sebe, imaju početak i kraj, oni se izdvajaju i u
neku ruku su sačuvani od toga da tek tako propadnu u opštem javašluku. Sem toga i oni sami
su umnogome još izdeljeni, prvo figurama komada, a one taktovima, tako da se uvek nešto
događa i svaki trenutak dobija izvestan smisao koga se možemo držati, dok inače... Ne znam
da li se dobro...« »Bravo!« uzviknu Setembrini. »Bravo, potporučniče! Vi vrlo dobro
označavate jedan nesumnjivo etički moment u prirodi muzike, naime taj da ona proticanju
vremena, mereći ga na jedan naročito živ način, daje izvesnu budnost, duh i dragocenost.
Muzika budi vreme, ona budi nas za najfinije uživanje vremena, ona budi... i utoliko je
moralna. Umetnost je moralna ukoliko budi. Ali šta ćemo kad čini suprotno? Ako opija,
uspavljuje, ako se suprotstavlja aktivnosti i napretku? I to može muzika, ona se temeljno
razume i u dejstvo opijata. Đavolsko dejstvo, gospodo! Opijat je od đavola, jer on stvara
tupost, stagnaciju, neaktivnost, ropski zastoj. Ima nečeg sumnjivog i opasnog u muzici,