Page 89 - Thomas Mann - Čarobni breg

ono što je poznato i uobičajeno, dok je Hans Kastorp bio prožet nesvesnim uverenjem da
duševno blago kao što je ovo treba zauvek da bude pošteđeno takvih definicija i klasifikacija.
Međutim, opravdana ili ne, svakako su ta osećanja, tako daleko od svakog imenovanja ili
poveravanja, imala takvu životnu snagu da je Hans Kastorp već skoro godinu dana —
otprilike već godinu dana, jer se s tačnošću nije mogao odrediti njihov početak — u potaji
gajio ta osećanja, što je bar svedočilo o vernosti i postojanosti njegovog karaktera, kad se
pomisli kako ogromnu količinu vremena znači jedna godina u tom dobu. Na žalost, reči koje
obeležavaju karakterne osobine imaju uvek značaj moralnog suda, bilo u smislu pohvale bilo
u smislu kuđenja, mada sve one imaju dve strane. »Vernost« Hansa Kastorpa, kojom se on
uostalom nije nimalo razmetao, sastojala se — govoreći bez određivanja vrednosti — u
izvesnoj tromosti, sporosti i postojanosti njegovih osećanja, u jednom u suštini
konzervativnom duševnom raspoloženju, koje je činilo da mu situacije i prilike u životu
izgledaju utoliko dostojnije privrženosti i daljeg opstajanja ukoliko su duže trajale. Sem toga
bio je sklon da veruje u beskrajno trajanje duševnog stanja i raspoloženja u kome se upravo
nalazio, baš zbog toga ih je cenio i nije osećao nikakvu želju da ih menja. Tako se svim
srcem bio navikao na svoj tihi i daleki odnos prema Pšibislavu Hipeu i smatrao je to za trajni
element u svome životu. Voleo je uzbuđenja koja je taj odnos donosio sobom, nestrpljivo
iščekivanje da li će ga Hipe danas sresti, proći pored njega, možda ga i pogledati, nečujna,
tiha zadovoljstva, koja mu je darovala njegova tajna, pa čak i neminovna razočaranja, od
kojih je najveće bilo kad bi Pšibislav »izostao«: tada je školsko dvorište bilo pusto, dan lišen
svakog zadovoljstva ali je nada i dalje ostajala.

To je tako trajalo godinu dana, dok pustolovina nije dostigla vrhunac, a potom je trajalo
još godinu dana, zahvaljujući postojanoj vernosti Hansa Kastorpa, i tada je prestalo — i to ne
primećujući ništa više to otpuštanje i raskidanje spona koje su ga vezivale za Pšibislava
Hipea nego što je primećivao kad su se stvarale. Sem toga, zbog premeštaja očevog Pšibislav
je napustio školu i grad, ali je Hans Kastorp to jedva i zapazio: on ga je već ranije bio
zaboravio. Može se reći da je ličnost »Kirgiza« neprimetno iz magle stupila u njegov život,
lagano postajala sve jasnija i opipljivija, do onog trenutka najveće bliskosti i, telesnosti, u
školskom dvorištu, neko vreme ostala tako istaknuta, a zatim se postepeno opet povukla i bez
tuge rastanka nestala u magli.
Taj trenutak pak, ta smela i pustolovna situacija u koju se Hans Kastorp sad opet nađe
prenet, taj razgovor, stvarni razgovor sa Ppšbislavom Hipeom, dogodio se na ovaj način. Bio
je na redu čas crtanja, i Hans Kastorp primeti da nema pri sebi olovku. Svakom u njegovom
razredu bila je potrebna olovka; ali on je među učenicima drugih razreda imao ponekog
poznanika koga bi mogao da zamoli za olovku. Međutim, on nađe da mu je od svih
najpoznatiji Pšibislav, on s kim je u potaji imao već toliko veza bio mu je najbliži; i u
radosnom poletu svoga bića reši da iskoristi ovu priliku — on to nazva prilikom — i da
Pšibislava zamoli za olovku. Da će to biti prilično čudan poduhvat, pošto Hipea u stvari nije
ni poznavao, to je prevideo, ili bar nije obraćao pažnju, zaslepljen čudnovatom
bezobzirnošću. I tako eto, usred meteža u dvorištu popločanom ciglama, nađe se zaista pred
Pšibislavom Hipeom i reče mu:
»Izvini, možeš li mi pozajmiti olovku?«
A Pšibislav ga pogleda svojim mongolskim očima više isturenih jagodica i odgovori mu
svojim prijatno promuklim glasom, bez čuđenja, ili bar ne pokazujući da je začuđen.
»Rado«, reče on. »Ali mi je posle časa moraš svakako vratiti.« I izvuče iz džepa svoju
automatsku posrebrenu olovku sa karikom koju je trebalo gurnuti napred da iz metalne čaure