Page 87 - Thomas Mann - Čarobni breg

nameštajući usta i izgovarajući r nepčano i na razmetljiv način; najzad je samo još
improvizovao kako tekst tako i melodiju i svoje tvorevine čak pratio pokretima ruku, kao
operski pevač. Pošto je vrlo naporno peti se i u isto vreme pevati, ubrzo je sve više gubio dah
i jedva disao. Ali iz idealizma, za ljubav lepote same pesme, savlađivao se, i, uz česte
uzdahe, dao sve od sebe, dok se najzad, sasvim bez daha, kao slep, imajući pred očima samo
neke šarene svetlace, ne skljoka ispod jedne debele smreke, — posle tolike razdraganosti,
najednom plen silne potištenosti, razočaranja koje se graničilo sa očajanjem.
Kad se, sa živcima kako-tako opet umirenim, podigao da nastavi šetnju, vrat mu je drhtao
tako jako da mu je, iako tako mladom, glava podrhtavala isto onako kao nekad starom Hansu
Lorencu Kastorpu. Ova pojava podsetila ga je s radošću na pokojnog dedu, i, ne smatrajući
to kao nešto ružno, dopadalo mu se da podražava način na koji je stari pokušavao da stane na
put tom klimanju glave, držeći dostojanstveno bradu, — što se dečaku nekad tako sviđalo.
On se peo još više, vijugavim putem. Zvuk medenica privlačio ga je i on nađe i stado; ono
je paslo u blizini jedne brvnare čiji je krov bio pritisnut kamenjem. Dva bradata čoveka išla
su mu u susret, sa sekirama na ramenima, i rastaviše se kad priđoše bliže. »A sad, zbogom i
hvala ti!« reče jedan onom drugom, dubokim grlenim glasom, premesti sekiru na drugo rame
i koracima koji su poklecavali krete između smreka ka doliii. U ovoj tišini tako je čudno
zvučalo to: »A sad, zbogom i hvala ti!«, i kao u snu kosnulo duh Hansa Kastorpa,
ošamućenog od pevanja i penjanja. On to ponovi tiho, trudeći se da podražava grleni glas i
svečano trapav način u govoru brđana, i pope se još malo iznad pastirske kolibe, pošto mu je
bilo stalo do toga da dostigne granicu gde prestaje drveće; ali bacivši pogled na sat, odustade

od toga.
On pođe levo, u pravcu naselja, stazom koja je prvo išla ravno, a onda se spuštala. Šuma
visokih četinara primi ga, i dok je prolazio kroz nju, čak poče opet pomalo da pevuši, iako
oprezno i, mada su mu kolena drhtala od spuštanja, još čudnije nego ranije. Ali, izišavši iz
šume, stade iznenađen divnim prizorom koji se ukaza pred njim: predeo intimno ograničen,
pun mirne i veličanstvene plastičnosti.
U plitkom, kamenitom koritu spuštao se s desne strane, sa visina, planinski potok, izlivao
se penušeći preko velikih stena, terasasto poređanih, a zatim je mirnije tekao dalje ka dolini,
premošćen živopisno brvnom sa prosto izdeljanom ogradom. Dno doline bilo je plavkasto od
zvončića jedne bokoraste biljke koja je svuda džikljala. Ozbiljne smreke, ogromne i pravilna
rasta, uzdizale su se, usamljene i u grupama, u dnu uvale i duž padina, i jedna od njih,
uhvativši koren koso u strmini, strčala je, kriva i čudna, usred te slike. Osamljenost puna
šumova vladala je nad tim lepim i pustim mestom. S druge strane potoka Hans Kastorp opazi
jednu klupu.
On pređe brvno i sede, da uživa gledajući kako voda pada, kako se valja i penuši, da
prisluškuje te šumove idilično razgovorne, monotone a ipak pune unutarnje raznolikosti; jer
žubor vode Hans Kastorp je voleo koliko i muziku, pa čak i više. Ali tek što se bio namestio,
kad najednom poče da mu teče krv na nos, tako da nije mogao sasvim da sačuva odelo da se
ne umrlja krvlju. Krv mu je tekla jako, uporno, i primorala ga je da čitavih pola časa hoda
bez prestanka između potoka i klupe tamo-amo, da bi ispirao maramicu, šmrkao vodu i opet
se odmarao, ispružen na klupi, sa vlažnom maramicom na nosu. Tako je ostao ležeći dok
najzad krv ne prestade da teče — ležao je mirno, sa rukama prekrštenim iza glave, kolena
uzdignutih, očiju zatvorenih, a uši mu pune žubora; nije se osećao rđavo, već je pre bio
smiren od obilnog izliva krvi i u nekom stanju čudno umanjene vitalnosti; jer kad bi
izdahnuo vazduh, dugo nije osećao potrebu da ga opet udahne, već bi, sa telom potpuno