Page 90 - Thomas Mann - Čarobni breg

iziđe crvena olovka. On je objašnjavao taj prost mehanizam dok su im glave bile nagnute nad
olovkom.
»Samo nemoj da je slomiš«, dodade.
Šta on to misli? Kao da je Hans Kastorp imao recimo nameru da olovku ne vrati, ili čak
da je pokvari.
Zatim se pogledaše smešeći se, i kako se nije imalo više pgga reći, oni prvo okretoše
jedan drugom ramena, pa zatim leđa, i odoše.
To je bilo sve. Ali u svom životu Hans Kastorp nije bio zadovoljniji nego na tom času
crtanja, dok je crtao olovkom Pšibislava Hipea — uz to još sa izgledom da će je opet vratiti
njenom sopstveniku, što je prirodno i po sebi razumljivo izlazilo iz svega prethodnog, a bilo
čist dar za njega. Bio je tako slobodan da pisaljku malo zašilji, i tri ili četiri »otpatka čuvao je
bezmalo godinu dana u dnu fioke u svom pisaćem stolu, — niko ko bi ih video ne bi mogao
ni pomisliti od kakve su oni važnosti bili. Inače, olovku je vratio na najobičniji način, što je
sasvim odgovaralo duhu Hansa Kastorpa, čime se štaviše malo i dičio, onako blaziran i
razmažen prisnim ophođenjem sa Hipeom.
»Evo«, reče. »Hvala lepo.«
A Pšibislav ne reče ništa, već samo ovlaš kontrolisa mehanizam i gurnu olovku u džep...
Posle toga nisu više nikad razgovarali, ali tog jedinog puta to se ipak dogodilo,
zahvaljujući preduzimljivom duhu Hansa Kastorpa.
On široko otvori oči, zbunjen dubinom svoje odsutnosti. »Čini mi se da sam sanjao!«
pomisli. »Da, to je bio Pšibislav. Već davno nisam više mislio na njega. Šta li je sa otpacima

od olovke? Sto je na tavanu, kod kuće, kod ujka-Tinapela. Mora da su još u maloj fioci
unutra, levo pozadi. Nikad ih nisam izvlačio. Čak ni toliko pažnje im nisam poklonio da ih
bacim... Bio je to sušti Pšibislav, kao da je živ. Nikad ne bih pomislio da ću ga ikad opet
videti tako jasno. Kako je čudno ličio na nju, — na ovu ženu ovde! Zato se znači toliko
interesujem za nju? Ili možda isto tako: zato sam se toliko interesovao za njega? Gluposti.
Krasne gluposti. Nego, vreme je da krenem, i to smesta.« Ali je ipak ostao još da leži,
razmišljajući i sećajući se. Zatim se podiže. »A sad, zbogom i hvala ti!« reče, i dok se
smeškao, oči mu se napuniše suzama. Na to htede da pođe, ali brzo sede još jednom, sa
šeširom i štapom u ruci, jer mu je bilo jasno da ga kolena ne drže. »Oparac!« pomisli, »čini
mi se da ovako neće ići! A ovamo treba tačno u jedanaest da budem u trpezariji zbog
predavanja. Ovde su šetnje vrlo lepe, ali, čini mi se, imaju i svojih nezgoda. Lepo i krasno,
ali ovde ne mogu ostati. Samo sam se malo ukočio od ležanja; kad pođem, ići će već bolje.«
I još jednom pokuša da stane na noge, i pošto se svojski napregnuo, uspe da krene.
Ali to je ipak bio bedan povratak, posle tako gordog polaska. U nekoliko mahova je
morao da se odmara kraj puta, pošto je osećao da najednom prebledi u licu, hladan znoj mu
izbije na čelo, a nepravilno udaranje srca uzima dah. Jedva i s mukom se spuštao niz vijugavi
put; ali kad je u blizini kasina dostigao dolinu, bilo mu je sasvim jasno da neće imati snage
da pešice savlada dugačak put da Berghofa, i pošto nije bilo tramvaja niti se pojavljivao
kakav fijaker, to on zamoli jednog kočijaša koji je terao kola sa praznim sanducima u pravcu
»Sela« da mu dozvoli da se popne. Vozio se tako leđa u leđa sa kočijašem, noge su mu visile
s kola, dok su ga prolaznici posmatrali sa čuđenjem, i ljuljao se i klimao glavom u nekom
polusnu i od truckanja kola; kod rampe se skide, dade kočijašu novac i ne gledajući da li je
malo ili mnogo, i što je mogao brže pohita zavojkom ka sanatorijumu.
»Dépêchez-vous, monsieur!« reče portir Francuz. »La conférance de Monsieur Krokovski
vient de comancer.« I Hans Kastorp baci štap i šešir u garderobu i provuče se hitro i oprezno,
sa jezikom među zubima, kroz odškrinuta staklena vrata u trpezariju, gde su pacijenti sedeli