Page 80 - Thomas Mann - Čarobni breg

pred glavnim ulazom, kad su posle doručka pošli u obaveznu šetnju. Uvijena u crn kašmirski
šal, ona je umorno hodala tuda, povijenih kolena i dugim nemirnim koracima, a crni veo koji
je bio prebačen preko njene kose protkane srebrnastim vlasima i vezan pod bradom, isticao
je tamno bledilo njenog ostarelog lica, sa velikim ustima izobličenim jadom. Joahim, bez
šešira, kao obično, pozdravi je poklonivši se, a ona otpozdravi lagano, dok joj se, kad je
pogledala, još jače produbiše poprečne bore na uzanom čelu. Zastala je, pošto je primetila
novo lice, i očekivala je, lagano klimajući glavom, da joj mladići priđu; jer očigledno je
smatrala za potrebno da čuje da li taj stranac već zna za njenu sudbinu i da čuje šta će on o
tome reći. Joahim predstavi svoga rođaka. Ona gostu pruži ruku iz ogrtača, suvu, žućkastu
ruku, punu vena i ukrašenu prstenjem, i produži da ga gleda, klimajući glavom. Zatim dođe
ono:
»Tous les dé«, reče, »Tous les dé, vous savez...«
»Je le sais, madame«, odgovori Hans Kastorp prigušenim glasom. »Et je le regrette
beacoup.«
Mlitave kesice pod njenim kao džet crnim očima behu tako velike i teške, kakve on dosad
još nije video ni kod jednog ljudskog stvora. Lak, uveli miris dolazio je od nje. Njegovo srce
obuze neko blago i ozbiljno osećanje.
»Merci«, reče ona krčavim glasom, koji je čudno pristajao uz ovo biće izlomljeno jadom,
i jedan kraj njenih velikih usta bio je tragično opušten duboko naniže. Potom (uvuče ruku
pod ogrtač, prikloni glavu i nastavi da hoda. A Hans Kastorp, kad su produžili, reče:
»Eto vidiš, nije mi bilo teško, sasvim sam lepo to s njom otaljao. Ja uopšte dobro

prolazim sa tom vrstom ljudi, mislim, po prirodi umem da se ophodim sa njima — zar ne
misliš i ti tako? Ja štaviše verujem da sa tužnim ljudima izlazim uglavnom bolje nakraj nego
sa veselim. Bog će ga znati otkud to dolazi, možda otud što sam siroče i što sam tako rano
izgubio roditelje, ali kad su ljudi ozbiljni i žalosni i kad je smrt u pitanju, to mene nimalo ne
pritiskuje, niti me dovodi u nepriliku, već se tada naprotiv osećam u svom elementu i
svakako bolje nego kad je suviše živo i veselo, to mi manje odgovara. Tu skoro sam baš
mislio: ipak je glupo od ovih žena ovde što se toliko plaše smrti i svega što je s tim u vezi,
što se od njih sve mora brižljivo da krije i sveto pričešće donosi baš kad obeduju. Ne,
sramota, to je zbilja detinjasto. Zar ti ne voliš da vidiš mrtvački sanduk? Ja ga, eto, vrlo rado
gledam. Nalazim da je kovčeg sasvim lepo parče nameštaja, čak i kad je prazan, a već kad
neko u njemu leži, onda je u mojim očima upravo svečano. Pogreb ima nečeg što uzdiže
dušu — često sam već mislio da bi trebalo umesto u crkvu otići na pogreb, ako čovek hoće
malo da se preda pobožnom razmišljanju. Ljudi su obučeni u lepo crno odelo i skinu šešir i
gledaju kovčeg i drže se ozbiljno i predano su zamišljeni, i niko ne pravi glupe viceve, kao
inače u životu. Mnogo volim kad se ljudi najzad malo smerno zamisle. Ponekad sam se već
pitao da nije trebalo da budem pastor, — na izvestan način to mi, čini mi se, ne bi baš rđavo
pristajalo ... Nadam se da nisam napravio nikakvu grešku u francuskom kad sam joj ono
kazao?«
»Ne«, reče Joahim. »Je le regrette beacoup bilo je sasvim ispravno.«